Линк је копиран

Сунчаник инфо

12. 12. 2025.

Рат великих империја преко Србије

Разговор проф. др Дарка Танасковића са Наташом Милосављевић, уредником емисије Од четвртка до четвртка, ⁠Радио Спутњик ⁠27. новембар 2025. године

Пратите емисију од Четвртка до четвртка. ОФАК би могао да донесе позитивну одлуку по питању давања лиценце Нафтној индустрији Србије за наставак рада, али се чека одлука Стејт Департмента. Истовремено воде се и разговори о могућности да мађарски Мол купи удео у НИС-у.

Западни и амерички званичници појачавају дипломатске напоре да постигну мировни споразум, док украјинска страна упозорава да су кључна питања и даље без договора. Из Москве поручују да су спремни да раде са оним што Стив Витков, специјални изасланик Сједињених Држава, донесе у Русију. За место мировних преговора нуде се и Мађарска и Турска.

После куповине турских дронова Аљбин Курти каже да је у току и процес набавке хеликоптера Блек Хоук од Сједињених Држава. Све су ово теме за нашег уваженог филолога, оријенталисту, књижевника, дипломату и академика Дарка Танасковића. Поштовање и добро нам дошли.

Боље Вас нашао и хвала Вам на позиву. 

Ево данас сваки дан пратимо вести које се тичу НИС-а. Председник је данас изјавио да има сазнања да би ОФАК могао да донесе позитивну одлуку по питању давања лиценце Нафтној индустрији Србије, али да се чека одлука Стејт Департмента.

НОВА ЕКОНОМСКА ЈАЛТА

У току су, наводно, и преговори о могућности да мађарска нафтна индустрија, односно њихов Мол, купи удео у српском НИС-у. Хајде да ми начелно мало говоримо о овим стварима. Шта нам говори данашња ситуација што се тиче енергетске стабилности наше земље и да ли сада можемо да кажемо да присуствујемо новој расподели интересних зона у Европи?

Пре свега, вероватно, председник боље зна од мене има ли шанси да се добије та лиценца или не. Друга је ствар како се те вести пласирају у јавност и када се пласирају. Ја лично, што више то слушам и читам, све мање разумем. А онда, заправо схватим да и не треба да се трудим да разумем. Јер оно што је најбитније, то вероватно сад већ сви разумемо, да се води један велики енергетски рат у свету, као што се, нажалост, воде и оружани сукоби и ратови у свету, а неки могу сваког часа да избију. Тако да смо сигурно ушли у једну фазу на глобалном плану где је тај енергетски вектор и те како битан, односно, међу најбитнијим. Увек је био, али посебно у овим заоштреним приликама и када се стварају нове интересне сфере – неки помињу нову Јалту, постоји, наравно, увек и нова економска Јалта. Ми смо ту свакако као и увек, у веома незгодном положају – јасно је зашто, то не треба објашњавати. Ја веома уважавам ваше гледаоце и знам да они то највећим делом разумеју, можда и боље од мене.

Међутим, треба помно ослушкивати, наравно, понекад и неке сигнале који нису у првом плану. И када је речено да би овај ОФАК, који је контролни механизам за спровођење санкција, у начелу дао позитивну одлуку, то би вероватно било на неком техничком нивоу, односно, да је пружено довољно доказа да ће до преузимања тог руског удела у НИС-у заиста доћи, да постоје озбиљне гаранције, па сад није њима толико важно да ли је то мало пре или после. Али, ако се помиње Стејт Департмент, онда значи, као што то и јесте чињеница, да су те одлуке у крајњој линији увек политичке. Оне су увек политичке, иако наравно, дубински, економски и на дугу стазу имају економске последице.

Е сад, како ствар ту на политичком плану стоји, то ја заиста не могу да знам, али сматрам да, ако можемо тако рећи, Американцима, ако имају потпуно јединствену политику и јасан став о томе шта желе да постигну на свим нивоима администрације, свакако не иде у рачун да створе веће тешкоће, конкретно, нама на Балкану, Србији у овом тренутку, јер последице могу онда бити и непријатне на дужу стазу и стабилност ће бити поремећена на начин коју они можда ни не би могли да контролишу. Дакле, мислим да поред оног што ту има – много чисто економских интереса, трговачке логике и слично – мислим да ће се сигурно ићи колико год се може да се ипак ствар заврши на релативно задовољавајући начин. Мада, заоштравање укупне ситуације, поготово овај рат са Украјином, и ако се воде неки мировни преговори или припреме за мировне преговоре, никако не указује на то да ће ситуација бити боља и стабилнија. Ипак мислим да нема интереса неко да тера мак на конац у вези са овим, јер смо већ дотерани у ситуацију да морамо да правимо неке изборе који сигурно нису нимало пријатни.

ДИВЕРСИФИКАЦИЈА РЕМЕТИ СТАБИЛНОСТ

Може ли Србија да диверсификује изворе енергије без озбиљног економског губитка или политичког ризика? 

Србија може да диверсификује изворе, колико ја знам, снабдевања енергентима и могла је то већ одавно да је направила неке политичке изборе. Пошто те такозване политичке, па и етичке изборе, да кажем, Србија за сада није направила на начин на који желе они који диктирају управо читаву ту игру у свету, сигурно је да не се ми не можемо лако извући од садашње ситуације. Можемо диверсификовати, наравно, чак и у неповољним условима, али и са тако великим трошковима, који би онда пореметили комплетно нашу стабилност економску. А можемо, знате, бар ја мислим, да олакшамо себи ситуацију кад бисмо донели неке непопуларне одлуке, које се избегавају, очигледно још увек, нарочито у вези са руским власништвом у НИС-у. То вам је, као кад кажу, да се све може решити и политички веома лако уколико бисмо, на пример, признали независност Косова.

НА ПРАВОЈ СТРАНИ ИСТОРИЈЕ

Мислите да би нас оставили на миру онда? 

Не, не, наравно. Не би нас оставили на миру, али би дошло до одређеног олакшања и онда би се створио неки маневарски простор, где би се опет могло и трговати, а у крајњој линији ишчекивати шта ће се догодити, због тога што оно најбитније што ће се догодити и што се догађа не зависи од нас. Али кажем, људи који симплификовано гледају на ствари, кажу: Могли бисмо да прихватимо то, да уведемо санкције Русији, да признамо независност Косова. Сигурно би то било дочекано великим аплаузима и сигурно би дошло до одређеног олакшања за неко време, али ми смо ту једноставно у позицији, историја нас учи, да ћемо поново када дође до великих светских сукоба, уколико се у потпуности не сврстамо на једну страну, уз једну велику силу, увек имати проблема, а нама једноставно није у природи да се тако понашамо и на крају смо увек били на правој страни историје, само нас је то много коштало. Знате шта, Сократ, када је био осуђен на смрт, обратио се судијама и рекао: Судије, ја сад идем у смрт, а ви идете у живот. Ко иде ка правом спасењу, не знам. То знају само богови. Сократ је на крају историјски спасен, јер је он победио у свему томе и доказао да је у праву. Међутим, треба покушати доказати, а не попити отров. Сад, ми смо често пили чаше отрова, али смо на крају ипак успели да претекнемо и као нација, а и као држава, и да покажемо да смо били на правој страни историје. Колика је издржљивост данас и да ли је то могуће, ја не знам. Ја се надам да јесте и верујем у то да јесте. 

„МИ ЋЕ СЕ ИЗМИГОЉИМО“

Знате само шта је проблем: што ми у овом тренутку треба да бирамо, рецимо, између два историјска савезника Србије. Значи, с једне стране и са Америком смо имали добре односе до недавно, до 1999. године, а са Руском Федерацијом имамо и дан данас, и она нас заправо штити на свим пољима. Као дугогодишњи дипломата, имате толико искуства, шта бисте ви данас, рецимо, саветовали руководству? 

Искрено да Вам кажем, не знам. Наиме, те велике силе уопште не интересују наши сентименти. И то што сте ви рекли да морамо да бирамо између двају историјских савезника, при чему не сматрам да је наше савезништво са Сједињеним Америчким Државама таквог, да кажем, квалитета и те специфичне тежине, али је постојало и било веома битно у одређеним фазама. Опет, и у координацији са Русијом – њима је сасвим свеједно како ми то доживљамо. Наша оптерећења и у вези са традицијом, Косовом, Косовски завет, морал и слично, то њих уопште не занима. Велике силе су бескрупулозне, и оне, наравно, воде своју политику, углавном се користе аргументима силе и принуде, а дипломатски то увију у неке обланде, тек онолико колико неки ред захтева, а сада је већ и тај дипломатски ред напуштен. Тако да, у том смислу, шта саветовати, не знам. Ја бих се сетио нечега што је Иво Андрић свејевремено написао, када је писао о дипломатији, па о дипломатији малих народа и малих држава, сразмерно малих бројем и територијом. Он је рекао да, отприлике, парафразирам, али мислим да је то тачно, да дипломатија малих држава и малих народа, по природи ствари, има мали маневарски простор. Међутим, он увек постоји и треба трагати за њим упорно и мудро. Треба трагати за њим и наћи га. Међутим, а то је занимљиво, каже, ако га стварно нема, онда га треба измислити. Е, па ја мислим да ми морамо да стално измишљамо маневарски простор како бисмо могли да опстанемо на тој ветрометини, јер мислим да је илузија да би некаква решења, која би била пресецање Гордијевог чвора или црно-беле солуције, нама трајно донела неко смирење и донела благостање. Постоје неке срећније државе које су геостратешки, геополитички тако позициониране да оне једноставно могу кроз нека решења да пронађу дугорочни мир за себе и своје грађане. Ми нисмо у тој ситуацији, нисмо никад били у историји,  а не бисмо ни сад били. Према томе, морамо наставити то трагање, и што прво рече деда Милоје, пророк из Поморавља, сећате се њега: Биће тумбање по целом свету. Ево видите, тумбање по целом свету је дошло. Али је на крају оптимистички закључио, ваљда да не би овако ожалостио народ: Ми ће се измигољимо. Е, па знате, ја се надам у том великом тумбању по свету да ће се измигољимо, јер ваљда смо доста до сада ми претрпели и платили цену много чега и били, заправо, прве показне жртве неких процеса који су сада у пуном замаху, да бисмо можда могли мало остати у заветрини.

УЛОЗИ СУ ВЕЛИКИ

Негде сам прочитала да је ово што се нама дешава данас, то јест и Русији, у случају са Украјином, ми смо то преживали деведесетих година, не треба ни да читам, него смо и доживели то већ. Али, да ли мислите да би ти наши исконски пријатељи са којима смо, ето, наша православна браћа у Русији, да ли схватају шта нам се данас дешава? И да ли ће нам опростити уколико повучемо ипак неки потез који нисмо ми сами желели да га повучемо, него су нас ето натерали? 

Па знате, како ко. Свакако да има много оних или известан број оних и на тој страни, како говорите конкретно о руској страни, који веома добро разумеју, па неки чак и саосећају са оним шта се нама догађа. Међутим, велики број људи тамо, богами вероватно и неки који доносе одлуке, нису тако сентиментални и, ако и знају, сматрају да свако мора у овој ситуацији да да свој обол, да свако мора да докаже да је прави и да не може бити сувише разумевања за неке уже и мање значајне интересе из перспективе оне битке коју они воде, а то је једна битка за нови светски поредак и за комплетно ново уређење планете. Према томе, ја мислим да неко разумевање постоји, али докле иде то разумевање не могу да кажем. Ја сам имао искуство у дипломатском раду, рецимо у време када смо се борили против пријема Косова у УНЕСКО, имали смо велику подршку и руске дипломатије и колега. Али, у почетку те борбе, то наводим само као илустрацију, било је потребно њима доказати и убедити их да то није још један нови случај где ће они демонстрирати свој отпор и свој сукоб са Сједињеним Америчким Државама, где ће изрећи тешке речи на седници, сукобити се бранећи нас и наше интересе са Американцима, а да ће Косово ипак ући УНЕСКО. Да их убедимо да они треба да следе план наше активности, односно да следе нашу тактику у томе и да онда уложе свој велики дипломатски потенцијал у спровођење те тактике чији је коначни циљ да Косово не уђе у УНЕСКО, а не да се они још једном посвађају са Американцима. И то је на крају успело. Ја сам имао срећу и не само ја, што је у то време у руском министарству спољних послова превладало уверење да ту треба да нам помогну на такав начин и онда је то постало оперативно. Сада је ситуација много озбиљнија, улози су много већи, ту гине на стотине људи, на хиљаде људи у рату и тако даље. Нисам сасвим сигуран да би било на којој страни било сувише разумевања до краја за наше одлуке које су за нас спасоносне, егзистенцијалне или бар тако изгледају или се тако представљају, али изгледа да јесте ситуација веома озбиљна. Тако да нисам превелики оптимиста. 

КОЛОНИЈАЛНИ МЕНТАЛИТЕТ ЕВРОПЕ НА БАЛКАНУ

Западни и амерички званичници, кажу, појачавају ових дана у Вашингтону и Женеви дипломатске напоре да се постигну мировни споразуми. Украјинска страна упозорава да апсолутно не жели да преговара око кључних питања, која се тичу територија, ограничења војске и захтева да се одустане од НАТО-а. Најављени састанци америчких и руских изасланика у Москви требало би да дефинишу наредне кораке. Шта мислите, који је маневарски простор, ето баш, Руске Федерације да пристане на неке уступке и да ли има уопште Владимир Путин намеру, у овом тренутку, када знамо да напредује на фронту, како напредује, да преговара са Зеленским о овоме што он поставља као услове?

Шта се све на фронту догађа, то је јако тешко рећи, зато што има различитих интерпретација. Ја, рецимо, читам ових дана и неке западне изворе према којима су, отприлике, Украјинци стали на ноге, имају армију од 950.000 људи, наносе тешке губитке Русима и тако даље. Са друге стране, чујете да се територија заузима полако, као крцкање ораха, како су то звали. Сигурно да је сужен маневарски простор и Владимиру Путину, с обзиром на то шта је покренуто, колики је улог до сада био на свим плановима, и да је у ствари велики део људи у Русији, колико ја знам, почео да ово схвата као отаџбински рат. Јер у суштини, оног тренутка када су Руси схватили да ту није реч о само некаквој политичкој ствари, односно о неком потезу који се могао повући, а није морао, да би могао бити погрешан и тако даље; када се успело, ако се успело – а неки тврде да јесте на најширем плану, јер и у Русији има много другачијих мишљења, да је то ипак равно отаџбинском рату – прекинути један отаџбински рат, где су људи психолошки сада ушли у то на такав начин, сигурно није лако, уколико се не добију трајне гаранције и не постигну решења која би могла да се самере ономе што је уложено, да кажем, и на људском плану и на етичком плану на економском плану и тако даље. Сигурно, маневарски простор није велики. Међутим, с друге стране, у рукама Владимира Путина, да персонализујемо то, јер тако се разговара, стоје исто тако веома јаки адути. И мислим да постоји нешто од чега сигурно Русија неће одустати. То је тај територијални аспект, односно оно што је највећим делом већ освојено на украјинској територији – то су ти русофони крајеви, и да се ту можда тражи чак и још мало, као што је оно било с Дејтонским споразумом, неко дотеривање тога у погледу граница. Не верујем да би могли одустати од захтева да Украјина никада не уђе у НАТО, јер ту су у ствари били преварени и од тога је све почело. Што се тиче оне денацификације, то је већ мало компликовање. Њу је тешко мерити, њу је тешко извести. Ко би извео неку лустрацију у Украјини тако да би дошло до денацификације, која је такође у узлету опет из разлога рата, јер све што је екстремно, што је радикално јача, а иначе је било јако? Ту мислим да има маневарског простора за преговоре, и од ове две ствари не верујем да могу одустати. Е сад, шта се ту дешава, а ја мислим да ту највише и запиње? У Европи –  која сигурно не помаже америчком напору да се пронађе решење, уколико то опет није некаква игра, али мислим да су овог пута разилажења озбиљна – они заправо хипостазирају чињеницу да је са њихове тачке гледишта Русија извршила инвазију, односно агресију на једну слободну, независну земљу, демократску државу и тако даље, и да је то главни проблем. А пошто је то главни проблем, онда, наравно, никакво територијално питање не може да се покреће, нико тако не сме да долази до територија и тако даље. Наравно, у историји знамо да се само тако и долазило до нових територија, не на неке друге начине, али сада је много тога у сфери наратива који заробљава и свест, а често заробљава и те потенцијалне могућности за преговор и изналажење решења.

И ја мислим да може бити наглог преокрета, али то само ако је ситуација у том смислу на фронту тешка за једну страну а да се то недовољно и зна. И да је неко принуђен, поготово Украјина под америчким притиском,  да направи неке уступке који се не би тако представили, него би се могли представити као неки добитак у односу на оно најгоре што може бити. Европа игра ту негативну улогу, очигледно, мада је избачена из игре на главном фронту – очигледно неће се много слушати шта Европљани говоре – али они ипак представљају неку снагу у међународним односима која није за потцењивање.

Најгоре је то што ће на нашем терену, овде на Балкану, конкретно Босна и Херцеговина, Косово и Метохија, ту где ми имамо своје проблеме, Европљани наставити да се иживљавају из својих начина, да лече своје фрустрације и показују свој колонијални менталитет. И друго, не само то – није то по мени само на нивоу њихове психе и фрустрације – него реално желе да задрже утицај на терену, јер ту се појављује и Турска са друге стране, која такође има велике аспирације на овом терену. За Американце пак ово је дубока позадина, јер они већ гледају Далеки Исток, Пацифик и тако даље. Кина им је у првом плану и они желе да се ово некако смири и заврши.

А најгоре је по мени у свему томе то, бар кад смо ми у питању, што тај проблем НАТО-а на одређен начин нама стоји над главом као Дамоклов мач. Односно, ми смо тако геостратегијски како смо позиционирани, окружени искључиво државама НАТО-а или онима које ће то сигурно постати ако још нису. 

СПРЕМА СЕ ВЕЛИКИ РАТ

Па проблем је само Босна и Херцеговина у ствари.

Да. И ево и сад ту има много спекулација у вези с тим и ја се у то не бих упуштао, јер немам довољно података. Међутим, видите, сви они имају своје различите државно-националне интересе: Американци своје, Немци своје, а њих гледам сад као Европу, ту мало асистирају и терцирају Французи, а и та брислелска администрација и, наравно, Турска има своје. Али, кад погледате у крајњој линији, и једни и други и трећи, ма колико се они не слагали у начину на који се сад треба понашати у међународним односима, посебно у вези с ратом у Украјини, у крајњој линији сви они очекују да ми будемо у НАТО-у. И једни и други и трећи. А они ту траже свој интерес.

И Турска сад опет кроз НАТО тражи више свој интерес него што је било пре пет, шест, седам година. Дакле, то се овако тактички мења, али стратегијски се не мења. Е то нама виси над главом. И мислим да ће главни притисак бити на том плану и ту морају Срби као национални корпус и њихове државе – при чему мислим на Србију и на Републику Српску, без обзира на њен статус – ту они морају да размишљају о избору како га направити, да ли га направити, не направити га и тако даље. Јер ће ту притисак бити велики. Спрема се очигледно некакав велики рат у свету, можда већи од овог који се сад води, можда је ово у Украјини заправо предигра чак за нешто још веће. Е, онда они неће имати милости у том погледу да неко у њиховом залеђу може бити неутралан или да неко може имати илузије да води неку своју самосталну политику, а с друге стране ми смо се кроз целу историју тако понашали. Знате, ми смо напустили земљу кад нисмо могли да водимо такву политику, прешли Албанију и вратили се. Е сад, неки кажу: А друго је то било. Не, увек је то исто. То је увек другачије, али је увек исто истовремено.

И то је квадратура круга и ту бити паметан, не знам. Важно је да човек буде миран са сопственом душом, а видећемо за остало. Не зависи од нас. 

Да, кажете да је у ствари већи проблем улазак Србије у НАТО него у Европску унију, мада пријем у Европску унију може да буде увертира за улазак Србије у НАТО, да нас тако можда намаме, да кажем просто. Али с друге стране, поменули сте Турску и Европску унију, с једне стране Европску унију, с друге стране Турску. Много се прича – чак сам чула једну теорију, ја бих волела да је поделим са вама – да ми заправо сведочимо не сврставању Србије за Русију и Америку, већ да смо у једној другачијој подели, а она може да се назове или приклањање Аустроугарском такозваном царству или Отоманском. Можемо и да повежемо то са тим што се Турска и Мађарска намећу да буду и мировни, можда, преговарачи, односно да се у њиховим земљама спроведу мировни преговори. Како у том светлу можемо, и да ли можемо да посматрамо тако нашу позицију? 

А може, наравно. Знате, ситуација је таква да заиста дозвољава разне маштовите комбинације и размишљања. 

Знате зашто? Зато што је у Европској унији све мања лидера. Виктор Орбан се ту позиционирао, чини нам се као један... 

До идућих избора. 

Да. Није њему сјајно, не стоји он баш сјајно, али тренутно је... 

Видећемо, али ја бих навијао за њега. 

Да, наравно. Али тренутно је он добар, што кажу, и са Американцима и са Русима, што значи да би можда могао да опстане на власти. 

Да, да. Па овако, мислим, слушајте – то су тако велике теме изнад наших глава да се ја просто не осећам компетентним, али могу рећи оно како ја то доживљавам као грађанин. Једно, ја мислим да бисмо лакше, ако пристанемо, ушли у НАТО него у Европску унију, а не да би Европска унија нама била некако предсобље за НАТО и, како сте рекли, мамац за НАТО. Не. Ја мислим да би се то врло брзо могло технички завршити зато што су то две врсте доношења одлука. 

Као Црна Гора. 

Па, рецимо, као Црна Гора и Северна Македонија. То је, мислим, лакше. А у Европској унији опет нас не би примили, чак и кад бисмо ушли у НАТО, јер би им било важно да будемо у НАТО-у у том смислу да је то безбедоносно под контролом, а опет би нас гњавили и не бисмо ушли у Европску унију. 

НОВО ОТОМАНСКО И АУСТРОУГАРСКО ЦАРСТВО

Због Косова и Метохије, мислите? 

Ма, уопште. Пре свега Косово и Метохија, али иначе немам илузија у том погледу. Ја нешто нисам оптимиста, што не би значило да то желим. Не желим нарочито да уђемо у Европску унију, мада је то пут који би био природан за нас, обзиром на то како смо позиционирани и какве односе имамо са Европском унијом – ми имамо веома јаке и дуге економске, историјске, традиционалне односе.

То је прво напомена коју бих учинио. А ово друго, ово је занимљиво. То се често сада јавља као размишљање о томе да је то опет Аустроугарска, с једне стране, Османско царство. Е сад видите, кад је реч о Турској спора нема. Она свакако заузима ону позицију коју је према Балкану имало и желело да има Османско царство. То је јасно. Што се тиче Мађарске и улоге Мађарске, она је, наравно, врло специфична и, очигледно, искочила из лежишта које се зове Европска унија. Ја мислим да Мађарска не игра улогу коју је играла Аустроугарска својевремено, иако је као Угарска била њен део. Више се може узети Европска унија са Немачком као нека нова Аустроугарска, која би желела тако да се профилише са Немачком на челу. Немачка се наоружава, чак и у америчким плановима. 

Знате, Џорџ Фридман је својевремено 2015/16. године у неколико наврата говорио и писао, онда када му је објављена она књига Наредих сто година, да Немачка води политику која не одговара Сједињеним Америчким Државама; да она жели да одржи ту континенталну осу сарадње са Русијом, која је, гледано геополитички, значајна за континенталне земље; да она настоји да игра – то је док је била Ангела Меркел, овако на све стране – а да би, у ствари, Немачка требало по америчком виђењу да буде добро наоружана, снажна земља, која политички неће имати никакве амбиције да реализује ту своју војну надмоћ на државном плану, али ће уз јаку економију и поново ојачалу армију бити сигурно такође усмерена ка Истоку у том неком великом надолазећем сукобу. Сад имамо канцелара Мерца. Ви тако чујете његове изјаве,  и то је нешто сасвим друго, не само због времена у коме се сад дешава, које је различито од рецимо пре десет година. То су изјаве једног чистог атлантисте и тај атлантистички вектор је поново јак. Е, видите, Мађарска, управо због своје специфичности – Мађари су и национално и иначе опстали овде зато што су умели да пронађу свој интерес у свему, у том словенском мору. Са друге стране, били су изложени германизацији, опстали су и данас су једна уважена држава са врло јаким националним идентитетом. Не улазим сад у економске интересе и економске димензије свега тога, које апсолутно постоје. Мађарска не игра ту улогу. Мађарска, у том смислу, не бих чак рекао да би могла бити неки ривал Турској, нема тај потенцијал, а за нас је изузетно значајна зато што с њом делимо границу и што очигледно има интересе да прошири појас свога утицаја и ка југу и да се она на тај начин ојача. 

ТУРСКА НАОРУЖАВА МУСЛИМАНСКА УПОРИШТА НА БАЛАКАНУ

Па ево и енергетски сектор. И енергетски сектор покушава да преузме.

Апсолутно, свакако. И то је добро, зато што она настоји да прошири, како бих рекао, своје постоље у Европи, јер ће она иначе изгорети у сукобу са том бриселском администрацијом, са Немачком, са осталима и зато и Орбан игра игру коју игра и то врло успешно за сада. Ја бих чак рекао да је сад у бољим односима тренутно са Вашингтоном него са Москвом, али сасвим довољно добро и са Москвом, да има шансе. Игра он значајну улогу. Е сад, Ердоган и Турска, исто тако, као што видите, раде са својим упориштима на Балкану. То су муслиманске заједнице, наоружавају их кроз наменску индустрију, кроз извоз оружја и тако даље.

Најгоре је и то ми се најмање допада, што је тај војно-економски аспект – за сада војно-економски, а он може да прерасте часком у чисто војни аспект – односа Турске ојачао према Балкану и то је на плану општег наоружавања. Сви се наоружавају. Ако читате данaс, Аустралија се наоружава због Кине, Јапан и Кина малтене су на ивици рата и тако даље. Свуда се то сад звецка оружјем и не само да се звецка, него се оружје и употребљава. У Америци, сада сам се сетио, постоји доста јака теза у геополитичком мишљењу, која је својевремено била актуална, а то је да би југоисточно крило НАТО пакта или југоисточну Европу, овај део Европе, Балкан пре свега, требало препустити Турској, као поузданом НАТО савезнику, јер, како је писао Грахам Фулер – он је иначе радио у ЦИА, а касније био као професор, као и многи агенти ЦИА који су касније постали професори на некаквим факултетима – он је као геополитички мислилац стално инсистирао на томе да је поново јака Турска изузетно значајна за Сједињене Америчке Државе и да би овај цео простор требало препустити Турској, јер, како је он писао, они знају са њима. То се ја добро сећам, на енглеском сам читао, знају они са њима како треба поступати. И ови то заиста и мисле у Турској и увек су прихватали са задовољством таква размишљања у Америци. И данас то није далеко од памети неких кругова у Сједињеним Америчким Државама. Мислим, да бисмо поједноставили ствар, ево најновије спекулације о томе да би Американци могли да напусте Бондстил; то је за њих дубока позадина у односу на геополитичке просторе које они узимају као битне, и да би, можда, Турска већ понудила – ја мислим да је она неформално и понудила – начин на који би могла да преузме да води Бондстил у интересу на то, али, наравно, и у свом интересу. Турски генерал је командант Кејфора тренутно и слично. То је све јако добро и лепо, они се за сад добро понашају. 

Да, Турска наоружава и Албанију и Косово и Метохију.

Наравно, па све.То је најгоре. Ево и у Босни, да није овај недотупавни министар Хелез у Босни и Херцеговини изговорио све шта се договорио у Анкари не би се ни знало. Али он се похвалио и даље, што није дозволио слетање, не случајно,  мађарском министру спољних послова. Јасно је о чему је ствар. Тако да је то оно што не ваља, што то поприма сад већ и ту војну димензију. А ми знамо да је Турска спремна да својим савезницима и војно помаже – видело се у Нагорно Карабаху и тако даље. 

Имам ја ту један разговор својевремено са Хејдаром Алијевом, оцем садашњег председника Илхама Алијева, а немам вероватно времена да ја то сад испричам. 

АЗАРБЕЈЏАНСКИ САВЕТ

Слободно. Занимљиво нам је да чујемо. 

Па знате, када је, на жалост, ето тако разрешено питање Нагорно Карабаха – уз помоћ великотурске је Азербејџан успео да то питање реши; ту је отишло око сто хиљада људи и ту нико није трепнуо оком и тако даље. Кад сам ја предавао акредитиве почившем Хејдару Алијеву – иначе по мени једном од најумнијих људи с којима сам у животу разговарао, и мени рецимо уопште не смета што је његов споменик у Ташмајданском парку, а јако је било много критике са разних страна – он се много интересовао кад је са мном разговарао после предаје акредитива о ситуацији на Косову и Метохији, јер је постајала аналогија са Нагорно Карабахом. И ја сам му све говорио како је било, то је било пред бомбардовање Југославије, односно Србије, тамо негде фебруара 1999. године. И разговарали смо, и онда ми је рекао следеће, не цитирам, али парафразирам. Казао је: Знате, за нас у Азербејџану је питање враћања Нагорно Карабаха у оквир територијалног интегритета Азербејџана апсолутно приоритетно национално питање. И ми радимо на томе упорно, и радићемо још дуго, и немамо илузију да ћемо моћи то брзо да урадимо. Али, каже, постоје неки предуслови о којима водимо рачуна да бисмо на крају дошли у ситуацију да остваримо циљ. Па ми је рекао следеће: Прво, каже, не смете ни са једном суперсилом да будете у лошим односима. Не морају обе да вас воле подједнако (тад су биле само две), али морате имати бар коректне односе. Ево, видите, овај телефон. Ту се стално пише о неком црвеном телефону. Овај, видите, није црвени. Али ја имам сталну комуникацију и са Вашингтоном и са Москвом. Значи, то је једна ствар (Азербејџан је земља наше величине с тим што они имају нафту што није ни мало безначајно). Друго, каже, ви морате имати апсолутно национално јединство у погледу тог циља и остварења тог циља које мора бити неупитно. Каже, ми Азербејџанци када је реч о Нагорно Карабаху то имамо. Онда, каже даље, морате да јачате економију, морате да јачате војску и морате да имате бар једног поузданог савезника који ће у датом тренутку бити спреман да се и војно укључи да вам помогне. Ето, каже, ми радимо. Видели сте шта се догодило, тако је и било. Е сада, зашто то говорим? Код нас, када је питање Нагорно Карабаха решено тим блиц-кригом, нажалост и на штету Јермена, који опет имају и своје, под наводним знацима, заслуге зашто су себе довели у ту позицију, многи су наши теоретичари или квазитеоретичари писали какве поуке треба ми да извучемо из случаја Нагорно Карабаха, опет у вези са Косовом и Метохијом. Ја сам тада, мислим, и написао један текст баш зато да покажем како ту никаквих аналогија, нажалост, нема, сем у том основном, а то да је то отуђени део наше националне и државне територије, као што је и њима био отуђен међународно-правно гледано део територије њихове државе. Све остале четири тачке које је он мени навео, ми немамо. Трудимо се са великим силама колико можемо, немамо нафту, немамо национално јединство, апсолутно у том погледу немамо национално јединство, и немамо савезника у близини који би био спреман да нам притекне у помоћ или да нам помогне у реализацији таквог плана. Пре би нас напали из окружења када би неко покушао. Другим речима, не може се ту правити аналогија и зато је наша позиција специфична и веома тешка. И ту нам је онда важна и Мађарска, важан ти је свако ко на неки начин има свој интерес да ти помогне, а можда види у томе и неки далекосежни историјски интерес.

ВАТИКАН УВЕК ДЕЛУЈЕ ДАЛЕКОСЕЖНО

Били сте амбасадор у Ватикану, и колико је сада битно то што је нови београдски Надбискуп Вадислав Немет, пореклом Мађар. Да ли и у том смислу можемо да тражимо неку аналогију, да желе једноставно да овде поставе неког ко је близак том народу и тој структури људи?

Да, то свакако није безначајно. Ватикан увек рачуна на дуге стазе. 

Да кажемо, он је први кардинал који је на нашим просторима. 

Да, одавно је била замерка међу Мађарима, пошто су они најбројнији католици у Србији, зашто су увек постављани Словенци за надбискупе, што није било случајно, управо зато што су постојали сукоби  овде између Хрвата, Срба и Мађара својевремено. Ласло Немет је наравно врло способан човек. Мислим да није безначајна чињеница да је он и Мађар, јер је он полу Мађар. Није безначајна чињеница. Он већ показује у неким својим изјавама да је после првих месеци на тој дужности почео брзо одређено да иде путем који свакако представља пут Ватикана овде и мислим да то сигурно има удела – колико ће имати и даље, не знам – али није без значаја, јер су његове изјаве напрасно постале веома прихватљиве за нас. Он се није раније одликовао баш таквим разумевањем српске ситуације – чак је био један од оних за које знам да се залагао, можда не толико јавно, и за признавање Косова и за сличне ствари – међутим, сада је већ дао неке изјаве да је скандал што наш Патријарх не може да оде у Пећ и друге тако неке. Јако је занимљиво и то што је изјавио да је скандалозно да Сремска бискупија не буде у саставу Београдске надбискупије, већ под јурисдикцијом Загребачког каптола, а да то није природно и да би ово било нормално. А за Хрвате је Сријем јако битан. Они држе управо веома много до те бискупије која је овде. И он у том смислу, када је долазио кардинал Паролин у посету, није присуствовао једној прослави обележавања нечега што је било у организацији Сремске бискупије. Сигурно је да то има улогу и мислим да није негативно већ да може бити само позитивно. 

С обзиром на то да морамо да останемо на овом и ја бих волела да ову емисију тако водим се Вама, то је да мало поредимо прилике које се дешавају у Турској и оне које су на Западу, а поготово у Риму. Ево чули смо, вест нам је дошла да ће нови папа прву своју посету, управо ван граница Ватикана да обави у Турској. Колико то има значај за садашње прилике, односно шта тиме папа поручује? 

Као што рекох, те поруке су увек далекосежне и треба их читати у терминима деценија и исто перспективе на коју Ватикан рачуна. Могу навести једну малу анегдоту, веома интересантну, а има везе са догађајима у свету данас. Познати кардинал Анђело Содано, покојни, био је један од најмоћнијих државних секретара Свете Столице, у време када су узнапредовали преговори између Свете Столице и Кине о томе да на неки начин нормализују односе, а зна се да постоје два главна разлога због којих између Ватикана и Кине нема практично никаквих озбиљних односа, мада имају радну комуникацију. Један је именовање бискупа, јер Кина не дозвољава да Ватикан именује бискупе. Од тек двеју цркава у Кини, једна је подземна која је одана Ватикану и друга која је званична Католичка црква. Кина не дозвољава да Ватикан утиче на то, а Ватикан опет с друге стране неће прихватити бискупе где он није никад никакву реч рекао у Католичкој цркви. Други проблем који постоји, то је Тајван. И чињеница је да Ватикан не само да признаје Тајван као Кину, мада признаје и ову другу Кину, али нема с њом односе, већ и прима значајна материјална средства од Тајвана. Тајван је уствари плаћао ту позицију Ватикана веома издашно. И онда су новинари питали Анђела Содана на једној конференцији за штампу када је изгледало да ће бити напретка у тим преговорима између Кине и Ватикана ради успостављања дипломатских односа; питали су га с једне стране ово за бискупе, а он је рекао: Ту ћемо наћи једно решење, где ће неко предлагати, неко потврђивати, али овако, сусретно. А, каже, што се тиче друге ствари, Тајвана, како ћете, каже, ви сад успоставити односе с Пекингом кад имате у Тајвану и амбасаду? А онда је Содано рекао: А, то није проблем што се тиче амбасаде. Па она је само привремено измештена из Пекинга. Шта то значи? А знате кад је привремено измештена? 1948. Али, не, ми нисмо никад њу, каже, затворили. Она је само измештена, зашто у комунистичкој Кини није имала услова за рад. Е, видите, тако они рачунају. Зато он иде у Турску, зато иде још на неке стране. Овог папу ја, наравно, не знам, ништа много о њему. Он је био негде у Перуу, кад сам ја био на служби у Ватикану. А што се тича одласка у Турску, мислим да је главни симболички разлог, а та симболика је изузетно битна у спољној политици Ватикана, то што је сада 1700 година од Првог васељенског сабора, где је усвојен онај Никејски Символ вере, који је одржан у Изнику, у Никеји, која је данашњи Изник, и да ће ту бити васељенски Патријарх, и да је то опште симболички обнављање завета да ће се радити и молити за обнављање јединства целе хришћанске Цркве, значи у целини, значи, екуменства, да не кажем екуменизма. Друго, мислим да је сад негде и слава Свети Андреј Првозвани, који је и слава Васељенске Патријаршије, а друго, наравно, Ердогану и Турској то одговара, зато што папа мора прво да дође у Анкару, па да буде примљен званично од председника, па онда иде у Изник, и тиме Турска још на једном фронту показује колико је значајна, јер већ Свети отац у прву посету долази у Турској. А наредна етапа му је Либан. Ту већ има много више разлога. Тамо су хришћани, којих има једно 30%, у Либану, угрожени садашњим збивањима на Блиском Истоку и мислим да папа иде да да подршку у том смислу, ширем, кад је реч о Блиском Истоку, о трагању за миром, престајањем рата и страдања становништва. Тако да има више разлога због којих је одабрао баш да оде у Турску. 

ПОТРЕБА НОВОГ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА

Када се споменули веру и уопште стање наше нације, можда да немамо тај јединствени став, слушала сам Вас у једном интервју где сте рекли да враћање Цркве на друштвену и политичку сцену није довело до обнове духовности народа, да је главни проблем савременог друштва обездуховљеност и како га се решити? 

А, па то је толико велико питање, односно како га решити. Ја заиста сматрам да је обездуховљеност оно што би се звало знаком времена, signum temporis. И да све негативно што се догађа, у ствари великим делом произлази из чињеница што је престала способност да се схвати значај духовних ствари у људском животу, уопште и на индивидуалном и на колективном плану. Неки сматрају да је то залагање за повратак религије. Не, може бити и то, али не само то. Реч је ту о духовним вредностима које су ишчилеле и које су постале секундарне у одлучивању о свим битним питањима човековог живота било на индивидуалном или на колективном плану. Ту обездуховљеност можете наћи у свему и како то излечити ја не знам. Ту се, наравно, покојни професор Владета Јеротић једном питао, баш у предговору дијалошкој књизи господина Милоша Јевтића и мојој Аутономија мишљења, када ће се наћи неки велики педагог у свету који успети да врати прво Европу, а онда и цео свет на пут духовности и тако. Сад има доста говора о новом просветитељству које би било на Доситејевом трагу, бар код нас. Господин Горан Перчевић је објавио једну јако занимљиву књигу Отворимо очи ума, ја мислим да се тако зове, где се говори о новом просветитељству. Заправо, на основу свих достигнућа цивилизације данас, требало би имати мудрости да се изгради и парадигма једног новог просветитељства које би унело поново духовност међу људе и у људску стварност. Тога нема и врло је тешко. 

Има ли личности које би то могле да носе? 

Па не знам. Знате, вероватно да има, али оне не могу доћи до гласа и то мора да се ради знатно шире и слично. Ви сте на почетку питања рекли да сам ја коментарисао враћање Цркве на друштвену, на политичку, на јавну сцену. Наравно, то је уследило у свим земљама реалног комунизма, односно реалног социјализма, где је био научни атеизам на снази, и онда се одједном појавила једна, можемо рећи, ерупција духовности, али то је била декларативна духовност, то је било исказивање ослобођења као један добар почетак. Али ту се стало. Онда се код нас, наравно, увек неминовно, о томе је академик Екмечић писао, религија одмах повеже са националним, што је тако једноставно, не може бити другачије, нити ја сматрам да ми би сад могли да те везе прекинемо. Онда се већ уђе у другу врсту и политике и друштвеног деловања, где нема много простора за ову врсту одуховљења. Како? Не знам. Папа Бенедикт XVI је у једном свом раду из 2005. године о стању културе у Европи, размишљајући о овоме, рекао да ће прво Католичка црква и уопште хришћанска Црква бити мала, мора да буде апостолска, у 21. веку, изложена ударима, управо због тога што је свет обездуховљен комплетно, и како она може своју мисију да изврши. Па је онда, полазећи од тога да је савремени човек у тој мери секуларизован, удаљен од Цркве, а понекад је створена из ових или оних разлога и одбојност према Цркви и ту је понекад и сама Црква крива, како му сада посредовати хришћански наук, односно те темељне вредности за које му рећи да постоје у десет Божјих заповести и које заправо не пориче ни једно верско учење. И онда је он рекао: Ајде, видите, од просветитељства наовамо се усадио и учврстио такав морални став да је једино исправно ослањати се на слободу свог размишљања, на свој разум и на своју вољу, и да је човек способан да сам одлучује и о својој судбини и о судбини других људи само на основу сопствене воље и свог разума. И да, с друге стране, треба онда протерати духовност из људских ствари, из тог практичног – може бити приватна ствар. Е сада, он каже, то је на латинском било Etsi Deus non daretur, као да Бога нема. Треба се понашати као да Бога нема, и то је главно. Онда смо слободни, онда можемо да радимо што хоћемо. Каже, ја бих предложио нашој браћи, који или не желе или не могу да верују у Бога, да не треба да верују у Бога и да их нико неће терати да верују у Бога, али да би можда могли да почну да се понашају као да Бога има, па да видимо шта ће бити, јер горе од овога бити не може. И то је онда после разрађено, разрадио је један италијански филозоф и тако даље. Другим речима, ако би се људи заиста почели понашати у складу са, рецимо, десет Божјих заповести, и то оним од пете па надаље, то не би значило да се они враћају хришћанству или да постају верници. Не. То би значило да се они враћају нечему што је природни морал, а природни морал стоји у основи сваког морала, а у основи морала је утилитарна потреба. Морал је по својој основи утилитаран, то ретко ко хоће да прихвати, али првобитне људске заједнице да нису увеле основна морална ограничења, оне не би могле постојати, не би могле опстати, како каже: не убиј, не укради и тако даље.

Значи, кад би се на тај начин могло постићи да људи почну да се владају у складу с тим као да Бога има, па не морају ни да верују у Њега. Међутим, знате ли Ви колико је далек пут до тога, и то је вероватно нека илузија о којој је данас тешко говорити. 

ГРАНИЦЕ СУ СЕ УВЕК МЕЊАЛЕ

За крај емисије морамо да се вратимо тридесет година уназад, односно да сумирамо некако цео период Босне и Херцеговине. У Дејтонском споразуму је сажето много тога што није ступило на снагу, што се није испоштовало. Где је Босна и Херцеговина данас? Ево имали смо у недељу изборе за новог председника Републике Српске. Синиша Каран ће наставити тај пут који је Милорад Додик већ утро. Где ви видите Босну и Херцеговину, рецимо, за тридесет година? Је ли у овим границама, да ли је и даље протекторат или је можда слободна држава? 

Тридесет година је за Балкан много дуго. Ја бих више волео да размишљам о томе како ће протећи идући избори, који ће бити прави избори у Босни и Херцеговини. Јер ова тесна победа да господина Карана свакако говори о много чему. 

Али мала је излазност јако. 

Изузетно мала, али није ни прошли пут била велика излазност у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској. Знате како, то ће превасходно зависити од разрешења глобалног и регионалног, да тако кажем, распореда на шаховској табли. Мислим да је прошло тридесет година од Дејтона и тек сада се види колико је то био значајан тренутак, иако су га у почетку дочекали баш не са великим одушевљењем и Срби и Бошњаци па чак и Хрвати. Никоме није одговарао. Сад се, наравно, види да је то нешто друго, нама сад одговара. Разумљиво, видите, тих тридесет година су јако битни, али фактор времена не треба никад занемаривати у историји, али то су и друштвени процеси који теку. То је већ сад тамо друга генерација која већ и не памти практично Југославију, па не памти ни ону Босну и Херцеговину у Југославији. И мислим да је иреверзибилно то да ће три народа у Босни и Херцеговини ићи својим путем, било у оквиру нечега што ће бити склепано као нека консоцијација или конфедерација или самостално, а то ће превасходно зависити од тога да ли ће се границе мењати на Балкану. Имају многи који сматрају да ће морати, јер после великих тектонских поремећаја границе су се увек мењале. То је данас, наравно, табу тема и то је сакросантно. Неки не дозвољавају да се то уопште каже, они који би желели да се задржи поредак који њима одговара. Међутим, ако се буду наставили овакви процеси у Европи – ево видите, већ се сад преговара о границама у рату између Русије и Украјине, Крим је поставао руски и тако даље – у том смислу ће се мењати. Мислим да ова три народа у оквиру Босне и Херцеговине не могу више да иду заједно као наднационални политички народ. Не могу рећи ни на срећу, ни на жалост, јер је то једноставно тако. То је немогуће, као што је тешко замислити неку нову Југославију. Према томе, мислим да ће они свакако ићи својим путем, а у оквиру каквих ће политичких аранжмана или државних структура то бити, то је јако тешко предвидети.

БАЛКАН ЈЕ НЕОСМАНСКИ ПРИОРИТЕТ

Да опет умешамо и Турску. Знамо да је Алија Изетбеговић оставио Реџепу Тајипу Ердогану заправо Босну и Херцеговину у аманет.

Да ли је, ја то не знам, али би је вероватно оставио. Ја знам од људи који су се у то време бавили дипломатским послом, да је он већ био толико болестан у том тренутку, кад му је наводно оставио аманет и да је то апокрифна ствар. Али наравно, њима одговара јако да је то тако било и да се гради тај мит о остављању аманета, али много је значајније од тога да тамо у Босни и Херцеговини многи заиста осећају Турску као своју матицу и то се сад види и на спортским приредбама и у другим манифестацијама, турске заставе и слично. Доживљавају Турску, што заиста донекле разумем, јер отуда су практично и потекли муслимани – као differentia specifica је био ислам, а тај ислам су донели Османлије. Другим речима, Турска свакако има велике амбиције, али и она ће моћи да их реализује само опет у оквиру оваквих великих договора или споразума који би се можда постигли. Политика мора да буде опросторена. Простор је много битан кад је реч о геополитици. Турска има два простора: Блиски Исток и има Кавказ, то су два њена приоритета. Трећи приоритет неосманске политике је Балкан.

На Балкану она теже може да непосредно опростори своје присуство и свој утицај. 

У Црној Гори их је све више. 

Не. Има њих, биће њих, али као држава, мислим, не може непосредно да делује. Она делује меком моћи и зато је изабрано то на Балкану. То они делују меком моћи на све могуће начине. Рецимо у Црној Гори, били су и ови инцеденти, који свакако нису случајни и које ја не бих потцењивао. То није група хулигана, кажу чак то је организовано из Београда и такве ствари. Не, ја често идем у Црну Гору, а колико знам идете и Ви. Тамо велико незадовољство влада због прекомерног нагомилавања странаца у једној малој држави, која има мали број становника и то изазива револт. Рецимо, ако одете у Котор, па прођите главним которском улицама, она изгледа данас као Капали чаршија. А сад су већ Турци почели да купују и станове изнад тих локала, па су се мени жалили у Котору да не знају како ће, јер је законски немогуће, па хоће неке уредбе да донесу да би то смањили. Турска ради ту сасвим промишљено, она је огромна... 

Кажу да ће бити више џамија него цркава у неком наредном периоду.

Како не. Рифат Фејзић, тамошњи реис, он је потпуно турски човек –  и Анкара и Дианет такозвани стоје иза њега. А тамо никад није било у новије време сукоба на тој верској бази као што је било у Босни и Херцеговине или у Рашкој области. Сада напетост влада и они полако капиларно улазе са не знам колико стотина фирми. 

Није више оружје топ или џефердар... 

Па да. Зато се нису ни попели Турци на те планине, па су увек остали неосвојени делови Црне Горе, јер нико није имао интерес да се тамо пење. Е, сад, богами, ствар је много озбиљнија... Улажење Турске, да, о њој би се могло посебно разговарати, јер они тако промишљено то раде, кажем, од овог, преко наоружавања одређених групација на Балкану, до турских серија, телевизијских и тако даље, то је уопште једна пенетрација, једна експанзивност која је просто пузећа, али врло-врло ефикасна. 

И само за крај да вас питам, да ли то значи да у односима Турске са Русијом и са Сједињеним Америчким Државама, окреће Турска леђа, можда, Москви у корист ових НАТО држава? 

Само тактички. Односно, постоји једна фаза, кад се НАТО јако љутио –  Американци су се наљутили на Турке кад су узели С-400, који је сада нестао негде, нигде га нема нити се помиње. Хоћу да кажем да је та готово антиантлатистичка реторика била присутна и код Ердогана. И они су почели тражити као решења на Истоку, и овамо на Балкану, опет у тој својој историјској и стратегијској дубини. А сада је процењено, као што је било деведесетих година, у време наше кризе и распада Југославије, да управо уз Американце и у оквиру НАТО пакта могу постићи оно што они увек желе, а то је реализовање свог неосманског плана и пројекта. И ако могу, онда ће ту, наравно, преко тога радити више. То није ни окретање леђа Москви, то је једноставно стална брига искључиво за турски државно-национални интерес, што наравно онима који се не нађу на путу тога интереса у позитивном смислу, у датом тренутку, изгледа као изневеравање, као нека вероломност. Међутим, ја сам увек говорио, они су јако доследни. Ако анализирате са њихове тачке гледишта, то је увек у искључивом турском интересу. Они никад нису пуки извршиоци нечијих радова.

СРБИЈА ВИШЕ ДА СТРЕПИ ОД НЕМАЧКЕ НЕГО ОД ТУРСКЕ

А да ли се ми требамо плашити њих? Да ли Србија треба да стрепи од тих неосманских нових похода? 

Мање од њих, него, рецимо, од Европе, Немаца и осталих. 

Ипак су нам непријатељи и даље. 

Не. Ја мислим да су Турци наши људи. Шалим се, наравно.

Што би они рекли, ми смо њихови. 

Па то они кажу. Па добро, своји смо. Своји смо, очигледно. 

Пуно Вам хвала на овој анализи.

Вама, поштовани гледаоци, хвала што сте пратили емисију Од четвртка до четвртка. За тонску и видеореализацију били су задужени Зоран Ергић и Дејан Симић. Видимо се наредног четвртка. Пријатно. 

Од глобалних догађаја до локалних вести. Четвртак. Петак. Са Наташом Милосављевић.