Линк је копиран

Сунчаник инфо

15. 02. 2026.

Посматрачи историје или освајачи будућег

Аутор: Божидар Васиљевић

Многи људи немају потребу да буду упућени. Сијасет тема у сваком друштву као микрокосмосу појединца су табу. Православљу нас уче поточарски ходочасници и квази филозофи. Велике су ипак могућности данас да човек буде информисан и да критички мисли. Анализе, мисли и кумулација информација не прате њихову правилну интерпретацију. Креативне идеје и промишљања о смислу живота треба да пронађу своје место и остварење у друштвеним сферама и политичким аспектима личносно. Мултипликовање стварности које живимо даје осећај бескорисности и најсавршенијима. На сцени су квазиправославни и селебрити-инстаграм десничари. Супер силе одавно диктирају ритам који остатак света само посматра. Сувише смо мали али опет ни небитни да се трошимо на маргиналце. Период осамнаестог века је период од посебног ка општем, у којем су велике силе пратиле дешавања и учествовале у друштвеним променама. Данас је глобална ситуација таква да се формира разбијање идеја и стварање система од општег ка мање општем. Ту долази до стварања празног простора који оставља сваки могући покрет без снаге, односно интернационализованости идеја и напретка који је или би могао да постоји. Апроксимација ка слободи и ка елементарном проналаску свога места у друштву и животног смисла, зависила је увек од појединца. Увек је питање „ко сам ја“ у ствари предстојеће оном о колективном „ми“. Перципирање стварности и жеља у односу на реални контекст али и нешто више од тога је основа. 

Анатолиј Васиљевич Луначарски се разишао са Лењином у сфери својих погледа и идеја о улози вере у новом поретку. Требало је читати Јулија Мартова да се уоче социјалдемократске идеје тог времена, а посредно и улога вере и њена слобода и чистота. Многи нестручно говоре о комплексу дисконтинуитета. Све има свој континуитет јер историја има скривени и видљиви поредак стварности, који се преплићу и немају исто вредносно и временско једињење. Период после револуције у Француској и период после Октобарске револуције процеси су који свој континуитет имају захваљујући, не само политичком уређењу већ снази и писмености. Снага се огледа у слободи и храбрости за стварање могућности да се идеје рашире у свету. Затим, да се у свим периодама мисли глобално и увек захтева и постиже више. То је нарочито било успешно у зачецима поменутих процеса. Реализације и стварање нове класе су одбиле масе али су у почетку одушевљавани и Ајнштајн и Тесла. 

Данас покрет изостаје јер је свет будући уроњен у дигиталност, физички нем и самозатајан, у домену слободе добровољно издао себе у сврху „информисаности“. У суштини, гласно ћутећи о најважнијим проблемима, идејама и питањима човечанства спорадично неминовно експлодирава. Остале су тековине које сачињавају својим примером, не промашену историјску инструисаност и негативну педагогију, него један прометејски жив, историјски однос. Нажалост, ни пиндеровско или хомеровско схватање и посматрање читавих процеса није иманентно нашој генерацији људи. Писменост је клица која је требала али се уистину тешко примала на тлу које газимо. Менталитетски смо у односу на такву идеју света дубоко вођени философијом паланке, коју незналице слепо следе.

У готово свим периодама мисао и идеологија алтернативȃ или другости, које би обухватале наш животни простор, по правилу је лишаван инклузије. Бити део глобалних процеса, макар као какав-такав посматрач, јесте од кључне важности за народ који своју снагу не заснива на претњи, моћи или војним способностима. Футуристичка обећања и грандиозност слаткоречивих празнословља о неизоставности једног народа, без директно пропорционалне и видљиве инклузије у важним процесима је беспредметна.

Иако се кључна три историјска периода данас у великој мери фалсификују, постоје моменти у историји цивилизације и хуманизма који су у међувремену такође мењали себе и друштво. Ниче каже да промене долазе на голубијим ногама. Универзитетски савети, на пример, који су имали места у факултетским саветима бирани су 1963. г. у Београду. Прву групу људи која је наступила самостално и чинили су: Слободан Машић, Михајло Михајлов, Леонид Шејка, Предраг Ристић, Данијел Ивин, Марија Чудина. Људи и радници који су хтели да учествују пре свега у својој, а потом у политичкој и друштвеној одговорности, као и стварања адекватно повољнијег амбијента за генерације бумера и које су долазиле. Институционална заступљеност и борба унутар једног социјалистичког система је била готово невероватна. Од бољих услова за пензије тек рођених, до права студената и радника. То је било време покрета у периодама које је дало чиста решења. Пољаци, Чеси и Руси су сведочили о затварању и робијању због поседовања књига југословенских аутора и теоретичара. У исто време поменута имена су штампала и графички дизајнирала прво издање Солжењицина, чудесно допремљено до Београда. Естетичност и етичност се јасно и недвосмислено диференцирала. Магновеност идеја и надаље хартмановска опредељеност за дубље видно поље промена недостаје. Социјални, научни и политички амбијент се не измишља нити наслеђује, него се ствара на начин који не одудара од егзистенцијалних захтева друштва. 

Државни тоталитаризам није дефиниција било чега. Он у својој суштини није до краја кажњен након Другог светског рата и није у целини искорењен. Сукцесија фашизма и нацизма је остала и пренела се на млађе генерације у другом облику и обиму. Генерације преко интернета граде своју представу супериорности чак и без нације. Дакле, независно од званичних влада и политика. Дешавања која су шокирала свет и скрибарима сваке појаве у свету зачепила уста јесу она из Непала али и широм света. Генерација Z је у Непалу спалила владајуће након укидања интернета. Тај трансфер са екрана у реалност је радикално променио свест о превазилажењу поседовања могућности. Међутим, евокација онога што ће бити се десила. Никоме није запао за око непалски дечак који је постао „виралан“ због свог говора у стилу Адолфа Хитлера у марту на школској приредби. Па, сада када исти дечак предводи протест генерације Z у Катмандуу, који је потресао политичку структуру земље и свет, то је наједампут било чудо и вест. Не задуго јер се пажња свела на 1,3 секунде по рилсу. Дечак по имену Авишкар Раут постао је „виралан“ због свог много дужег говора о корупцији у Непалу током школске прославе. Његов говор „Jai Nepal“ (Нека Непал сјаји) ће га лансирати у центар масовних протеста шест месеци касније, који су не само убили више људи, већ су и натерали да поднесу оставке на своје функције премијера и функционере (који су преживели).

Појавио се снимак протеста на којем се јасно види Раут како предводи протест, држећи микрофон и скандирајући слогане. Много пре тих дешавања, у хитлеровском стилу, са насловом говора који својим „сјајем“ подсећа на нацистичке симболе, не један дечак него масе младих широм света усвајала је „бенигно“ тиктоковски овакав образац промена. Њима нико није укинуо гимназије али јесте интернет. То је упозорило многе и преусмерило понашање хибридних тоталитаризама. Државе са пораженом нацифашистичком идеологијом у прошлости се нису до те мере глобално истакле али јесте земља између Индије и Кине. Реинкарнација таквих злокобних облика прошлости има много и тешко ће им се стати на пут редуцкионизма. Имуна није ни малена Србија. 

Брехт је сматрао да прво треба пустити људе да иду некуда, па онда правити стазу куда они иду. Дакле, потребно је пре свега знати куда се иде. Сложеност феномена који су европски и светски је огромна и без јасне артикулације освајања будућег не можемо ићи ни педаљ напред. Нераскршћеност са нацизмом није једини ниво негативних феномена. Афирмација општег нихилизма, злоупотреба Цркве и демохришћанских идеја и лажна, нова левица, у спрези са либералним капитализмом креирају преживљавање криза. Капитализам је постојао и у 14. веку и већ тада имамо његове прве облике. То не значи да вишеслојност коју је данас досегао и коју је тешко идентификовати се може лако победити. Многи су уз методе и праксу капитализма покушали да пронађу себе у односу на стварање новог поретка. Међутим, та пракса се показала краткотрајном, док су дубокосвесне и грубо усађене виртуелне навике надживеле и завладале, а грамзиве бивше политике преживеле.