Линк је копиран

Сунчаник инфо

27. 03. 2026.

Патријарх Порфирије је мета, а Србија плен - избор између кичме и клечања

Српство је одувек имало проблем с кичмом, јер неће да се савија! Управо зато је кроз историју увек било мета оних који нису могли да га покоре, па су покушавали да га сломе. Данас се та борба више не води мачем и топом, већ притиском, тишином и подмуклим покушајем да се народ натера да сам одустане од себе. Не тражи се више да будемо побеђени, тражи се да сами пристанемо да клекнемо. Напади на СПЦ је питање да ли ће Србија остати своја или постати туђа, да ли ће имати кичму или ће пристати да клечи. Црква под притиском данас није случајност, то је јасан сигнал да је сам поредак почео да се ломи. Удар не иде директно на Цркву, већ на њене људе, јер се зна да се институција најлакше руши изнутра, да се темељ руши онда када се уздрмају стубови који га носе. То је стари, проверени механизам, без отвореног сукоба, без метка, без забране, уводи се страх. А страх рађа тишину, а тишина је оно што траже и воле, да Црква престане да говори, да се повуче, да се заплаши, да се сломи изнутра. Када се једном прихвати самоцензура, више није потребна никаква сила. Када Црква ућути, народ остаје без гласа, без ослонца, без истине која га води. А кроз историју, управо се тако најлакше спроводило дављење и тровање једног народа, не ударом споља, већ гушењем изнутра. Хришћанство никада није ишло за духом времена, оно га је исправљало. Оно никада није било слуга времена, већ његов судија. Јеванђеље није писано да би било фенси прихватљиво, већ да би било истинито, да опомене и исправи, да мотивише и спасава, а не да анестезира. И управо зато данас смета, јер у времену релативизма и лажи постоји нешто што не пристаје на компромис, нешто што одбија да се повинује! Ово није борба за једног професора и ђакона или једног патријарха, ово је борба за право да Срби имају Цркву и да Србија има кичму. И ту нема повлачења! У савременим политичким и друштвеним околностима, ретко који догађај има значај сам по себи. Скоро увек је реч о симптому о појави која указује на дубљу, системску промену односа моћи, вредности и институција. Случај притиска на патријарха српског Порфирија и његовог најближег сарадника, ђакона и професора Драгана Радића, управо је један такав симптом. На први поглед, реч је о академској одлуци о питању радног ангажмана, процедуре, унутрашњих правила универзитета. Међутим, такав опис је површан и недовољан. Оно што се овде дешава није питање кадровске политике, већ питање односа између две визије друштва, једне која почива на традицији, духовности и континуитету, и друге која тежи потпуној идеолошкој реконфигурацији јавног простора. У том судару, Српска православна црква није случајна мета. Она је једна од ретких институција која, упркос свим историјским ломовима, задржава континуитет, ауторитет и способност да делује изван оквира дневне политике. Управо зато она постаје проблем за оне који желе потпуну контролу над друштвеним наративом. Један од кључних аспеката овог случаја јесте улога Универзитета у Београду. Историјски гледано, универзитет је био место слободне мисли, али и место формирања елите. Данас, међутим, у многим деловима Европе, па и код нас, универзитет постепено губи ту двоструку функцију и постаје инструмент идеолошке селекције. Одлука која погађа сарадника патријарха Порфирија не може се разумети изоловано од тог процеса. Она долази у контексту у којем се све више инсистира на подобности, на усаглашености са доминантним вредносним оквиром који је, у суштини, секуларно либералан и често отворено антагонистичан према традиционалним институцијама. То не значи да не постоје формалне процедуре, напротив, оне постоје и често се користе као легитимација. Али суштина није у процедури, већ у критеријумима који стоје иза ње. Када се једна одлука доноси у атмосфери у којој је одређени светоназор већ означен као проблематичан, онда она није неутрална, без обзира на форму. Српска православна црква има посебну улогу у српском друштву. Она није само религијска институција она је историјски носилац идентитета, културе и континуитета. Кроз векове без државе, без институција, управо је српска Црква била та која је чувала српски народ од потпуног распада. У том смислу, њена позиција није упоредива са позицијом других институција у модерном друштву.

И управо зато она данас представља препреку. Не зато што се активно супротставља, већ зато што постоји као алтернатива. Као место које не признаје апсолутни ауторитет савремених идеолошких токова. У времену када се све више инсистира на релативизму, на флуидности идентитета и вредности, Црква остаје институција која говори језиком истине, континуитета и поретка. И управо тај језик постаје непожељан. Један од механизама савременог притиска јесте персонализација. Уместо директног напада на институцију, врши се притисак на појединце који су са њом повезани. У овом случају, реч је о сараднику патријарха Порфирија. Али тај избор није случајан. Напад на блиске сараднике има двоструки ефекат. Прво, он шаље поруку самом патријарху Порфирију да он подлегне притиску и уцену. Друго, он ствара атмосферу страха унутар саме институције СПЦ. То је добро познат механизам. Он не захтева директну конфронтацију, већ постепено стварање притиска који доводи до самоцензуре. У таквом окружењу, институције почињу саме да се прилагођавају, да избегавају конфликт, да одступају од својих позиција како би избегле санкције. То је процес тихог дисциплиновања. Из теолошке перспективе, овај случај има још дубљу димензију. Хришћанство је од самог почетка било у напетости са „духом времена“. Јеванђеље није прилагођавано околностима, већ је постављано као коректив друштва. Тај принцип остаје и данас. Црква не може да се прилагоди сваком времену, јер би тиме изгубила своју суштину. Мисија СПЦ није да буде популарна, већ да буде истинита! У том смислу, притисак који данас видимо није ништа ново, он је само савремена форма старог сукоба. Сукоба између онога што је трајно и онога што је пролазно. Између истине и агресивне либералне идеологије. Политички гледано, кључно питање није ко је донео одлуку, већ ко контролише наратив. У модерним друштвима, моћ се све више заснива на контроли значења, на томе шта се сматра прихватљивим, легитимним и пожељним. У том контексту, институције као што је српска црква представљају изазов, јер оне нуде алтернативни наратив. И управо зато постају мета. Не нужно кроз директну репресију, већ кроз низ малих напада и малих формалних одлука одлука које постепено сужавају њихов маневарски простор деловања. Овај случај се не може разумети без ширег контекста. Србија се данас налази између два модела. Једног који инсистира на очувању традиције, идентитета и духовности, и другог који тежи потпуној интеграцији у глобалне либералне идеолошке токове. Та два модела нису нужно у потпуној супротности, али у пракси често долази до конфликта. Питање је да ли Србија може да сачува своје институције и свој идентитет, а да истовремено учествује у савременим процесима? Или ће, под притиском, морати да се одрекне себе? Случај патријарха Порфирија и његовог сарадника ђакона Радића није изолован инцидент. Он је показатељ једног опасног процеса у којем се преиспитују границе између духовног и политичког, између традиције и модерности, између слободе и контроле. У том процесу, кључно питање није ко ће победити у појединачном случају, већ какав ће поредак на крају бити успостављен. Да ли ће то бити поредак у којем институције имају самосталност и право на сопствени идентитет, или поредак у којем је све подређено једном доминантном лево либералном глобалистучком наративу? Одговор на то питање неће одредити само судбину једног професора и ђакона Радића или једног патријарха српског Порфирија. Он ће одредити судбину српства у целини. И зато ова тема није споредна!

Аутор: Александар Ђурђев, председник Српске лиге