Линк је копиран

Сунчаник инфо

06. 02. 2026.

Покушај изградње Спомен – капелe Светог цара Николаја II у Панчеву

Ђакон Будимир Кокотовић

После бољшевичке револуције у избеглиштву се нашло поред великог броја присталица монархије и велики број руских архијереја и свештенства Руске Православне Цркве. Митрополит Антоније (Храповицки), који се у време кримске евакуације нашао у Цариграду, основао је тамо са другим избеглим архијереима привремену Високу црквену управу, да би потом од Патријарха српског Димитрија (Павловића) добио позив да додђе у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве на челу са патријархом Димитријем учинио је тада дело без преседана у дотадашњој историји Цркве, дозволовши да на територији сопствене јуриздикције самостално постојање и унутрашњу управу овог дела Руске цркве. У Сремским Карловцима, године 1921, одржан је такозвани „Синод у изгнанству“ или „Карловачки Синод“, где су избегли руски архијереи установили привремени Синод, признали јуриздикцију московског патријарха Тихона и изабрали и поставили предедника Синода, Митрополита кијевског и галицког Антонија (Храповицког).

Избегли Руси су се настанили заједно са својим архијереима и свештенству највише на територији Војводине, у већим градовима и местима Срема, Бачке и Баната, где су наставили свој духован и светован живот.

Велика и јака Руска емиграција настанила се у Панчеву, месту неделако од Београда, као и у околним банатским селима. Одмах након оснивања Саниторијума у Панчеву, Руска емиграција од својих средстава уређују и капелу, у самој згради Саниторијума. Капела је била посвећена Светом оцу Николају Мирликиском, а велики ктитор је био доктор Левицки, а Синод Руске Заграничне Цркве поставио је протојереја Петра Голубјатникова за свештенослужитеља.

У Панчеву су између два рата у канонске посете долазили у више наврата, митрополит Антоније (Храповицки), митрополит Анастасије (Грибановски), архиепископ Гермоген и епископ курски Теофан, који је Панчеву донео чудотворну икону Богородице Корено-Курске, познатије као „Знамење“ на поклоњење. Такође у Панчеву је живео до свог упокојења Архиепископ чељабински и новотроицки Гаврил (Чепур).

На месном гробљу у Панчеву сахрањено је на стотине Руса, тачније око 1 100 руских емиграната, тако да се почетком тридесетих година прошлог века, јавила потреба за подизање руског храма. Године 1930, оформљена је Одбор за изградњу руске Спомен – капеле Св. Цару мученику Николај II Романовом. Велики покровитељ Одбора за изградњу Спомен – капеле био је Патријарх српски Варнава (Росић), а почасни члан Митрополит Антоније (Храповицки). Одбор је прихватио пројекат руског архитекте Ивана Афанасијевича Рике, из Београда. Архитекта Иван Афанасијевич Рик, рођен је 1888. године у Полтави, дипломирао је на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Године 1940. заједно са својим блиским сарадником и пријатељем В.Ф. Баумгартеном пројектује Хипотекарну банку у Панчеву, као и многе друге зграде у Краљевини Југославији.

Године 1934. Одбор за изградњу Спомен – капеле Светог цара мученика Николаја, штампа Руско – југословенски алманах, који је уредио проф. др Владимир Мошин, „у нади да ће сваки његов примерак послужити као цигла са градњу овог храма“. Исте године, Сенат града Панчева одбрио је Одбору за подизање ове спомен – капеле новчану помоћ од 10. 000 динара. Одбор је имао такође велику подршку Српске Православне Епархије банатке као и њеног архијереја Епископа др Георгија (Летића).

Нажалост, и ако великим трудом и скромним новчаним донацијама, Спомен – капела Светог Цару мученику Николај II Романовом у Панчеву, никада није сазидана. Данас је од свега сачуван само цртеж планираног спољашњег изгледа капеле. Захваљујући госпођи Несиби Палибрк – Секулић из Панчева, и њеном веома важном делу Руске избеглице у Панчеву 1919 – 1941. јавност нашег доба сазнала је о великој љубави Руског и Српског народа које је требало да се уједин у делу Спомен – капеле Светом цару мученику Николај II Романовом у Панчеву.