Линк је копиран

Сунчаник инфо

28. 02. 2026.

Протојереј-ставрофор Милош Зекановић: Криза светиње брака у времену развода

У времену када се брак све чешће доживљава као пролазни договор, а не као света заједница, Црква је позвана да јасно и одговорно проговори. Криза брака није само друштвени или статистички проблем, већ дубоко духовно питање које се тиче самог смисла заједничког живота. Овај текст доноси пастирско промишљање о светињи брака у добу развода, подсјећајући на његов истински, богомдани смисао.

Криза светиње брака у времену развода

Живјећи у времену када је све више захтјева за развод брака, гдје се лакше раставља него што се прашта, када се брже одустаје него што се трпи, дужност нас пастира Цркве Христове је да увијек опомињемо повјерену нам паству да је брак једна од седам Светих Тајни. Ово вријеме нас позива на покајање и обнову породичне свијести. Брак није људска творевина већ установа Божија, није само заједница живота већ заједница спасења. То је најприснија и најсветија веза на земљи. Господ Исус Христос је прво своје чудо на земљи учинио на свадби у Кани Галилејској и својим чудом и уопште својим присуством на свадби у Кани он је благословио брачну заједницу. Данас, када се Света Тајна Брака све чешће посматра као пролазни уговор, а не као света заједница, када смо суочени са болном чињеницом да се све више бракова разрјешава него што се склапа, потребно је поново подсјетити све да брак није неки пролазни животни аранжман већ пут обожења. Није он само сагласност мужа и жене, на заједничко живљење, него благослов Божији који се слободном вољом печати пред Олтаром благодаћу Духа Светога, сједињујући се у нераскидиву заједницу љубави, вјерности и жртве, пред лицем Христовим. Нажалост, савремена статистика потврђује нам да смо изгубили осјећај да је брачна вјерност и жртва литургијски чин, непрестано приношење себе брачном другу.

Иако Црква непрестано поучава вјернике о светињи брака, ипак због снисхођења и чињенице да је грађански брак већ разведен, дозвољава развод брака својих чланова. У Епархији зворничко тузланској, посљедње три године поднесено је 560 захтјева за развод црквеног брака, што је у просјеку 186 захтјева годишње. Године 2025. поднесено је 170 захтјева за развод црквеног брака и тачна статистика нам потврђује да је просјечно трајања брака 8 година и два мјесеца. Поражавајућа чињеница је да је чак 120 од укупно 170 разведених бракова до 10. године трајања брачне заједнице. Чак 77 бракова развело се до 5. године заједничког живота. Најкраћа брачна заједеница прошле године трајала је само 2 мјесеца. На основу податка да је ове године, до средине фебруара, већ поднесено 28 захтјева за развод црквеног брака, можемо закључити да је криза институције брака озбиљан пастирски изазов за Цркву која данас битише у савременим околностима пуним разних замки које остављају дубоке духовне посљедице.

Вријеме када се све више бракова разводи не можемо окарактерисати  само демографским проблемом већ алармантним позивом да се сви заједно укључимо у подизање свијести о браку као светом завјету пред Богом. Републички завод за статистику износи податак да је, посљедње обрађене 2024. године, у Републици Српској закључено 5096 бракова, што је мање за 375 бракова у односу на 2023. годину. Процентуално гледајући 17,8 % бракова се разведе. У односу на претходне године, број грађанских развода сваке године је већи за 0,9 %.

Сви ови подаци, али и сазнања да све више младих људи живе у ванбрачним заједницама, говори нам да ми свештенослужитељи морамо размотрити додатне пастирске мјере, поуке и савјете младим људима, да их духовно утемељимо у црквеним брачним заједницама, како би се предуприједили распади породица и учврстила светост брака. Један од тих начина је свакако подјећање на светост брака, на то да светост брака није поетска метафора православног предања већ догматска и литургијска стварност. Потребно је непрестано подсјећање себе и других да је Света Тајна Брака установљена још у рају када је Господ рекао: „Није добро да је човјек сам, да му начиним друга према њему“ (Прва књига Мојсијева 2,18). Тако је Господ створио жену и довео је Адаму давши им заповијест да се рађају, множе и напуне земљу. Та прва заједница мушкарца и жене није била само природна потреба него образац иконе љубави. Света Тајна Брака је тајна у којој се природна љубав мужа и жене преображава у пут спасења.

У Новом Завјету брак добија своје пуно достојанство као образ односа Христа и  Цркве. У посланици Светог апостола Павла Ефесцима читамо: „Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Ефес 5,25). Те ријечи уче све крштене чланове Цркве Божије да, послије склапања брака, прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене  према мужу. Они требају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени, а брак је сједињавање двије несавршене половине у јединствену и савршену цјелину. Два живота су повезана у тако узак савез да више не постоје два живота него један. Све горе наведено потврђује да је брачна заједница од Бога благословена и да муж и жена до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо свога супружника. Оно што је Господ сјединио, човјек да не раставља (Мт. 19,6).

Међутим, ако брак ипак не постаје срећан и не чини живит богатијим и потпунијим, кривица није до саме брачне везе, кривица је до људи који су њоме сједињени. Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не смије заборавити ни на могућност његовог краха. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи. Прва лекција коју човјек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. Стрпљење гради смирење, а смирење напредак у браку и заједничко спасење кроз здраву брачну заједницу. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозријевала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вјечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству. Она јеванђелска мисао и данас је иста, жена ће се спасити рађањем дјеце ако остане у вери и љубави и у светињи са честитошћу (1. Тим. 3,15).

Разводом грађанског брака, створени су услови и за развод црквеног брака. Већина разведених брачних другова траже развод црквеног брака из жеље за ступањем у други црквени брак. Надлежни свештеник дужан је да, у име свог парохијанина или парохијанке, напише и упути  Црквеном суду надлежне Епархије тужбу за развод брака, пошаље изјаву о сагласности за развод црквеног брака другог брачног друга, достави извод из црквене матичне књиге вјенчаних  и копију грађанског суда пред којим је брак разведен. Надлежни свештеник али и архијерејски намјесник, ако постоје услови за мирење, прво ће покушати да измири супружнике. Ако мирење не успије, а ако су испуњени сви услови за развод црквеног брака, исти ће бити разведен на сједници Црквеног суда надлежне Епархије.

На основу достављених копија грађански развода црквеном суду, дјеца се након развода најчешће повјеравају мајци, док је отац у већини случајева обавезан да плаћа алиментацију.Отац старатељство добија у неких 10-15 % случајева. Посљедњих година показује се благи пораст заједничког старатељства али мајке и даље доминирају као примарни старатељи. Читајући те пресуде осјети се одсуство жртве и искрене духовне и тјелесне љубави према дјеци те је често живот те дјеце испуњен личном патњом и страдањем. Божанствена замисао се састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот мужа и жене чини потпунијим како нико од њих не би изгубио већ да обоје побједе кроз трње животних недаћа, а нарочито да се радују гледајући срећу своје дјеце.

Велику пажњу браку су посветили велики духовници Цркве и светитељи. Много је дубоких и корисних поука о браку а једна од њих је и мисао Светог Јована Златоустог који каже:„Неопходно је позвати свештенике да молитвама и благословима утврде супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и да би се цјеломудреност невјестина оснажила“. Старац Порфирије Кавсокаливит често је говорио о непрестаној молитви родитеља и љубави коју требају да покажу кроз васпитање дјеце. Да је брак савршена Божанствена институција често је говорила и Света мученица царица Александра Ф. Романова. Од ње нам је остало много написаних поука и трагова њеног схватања брака и љубави међу супружницима. Старац Пајсије је рекао: „ Жене посједују обиље љубави али ђаво може да затрује љубав и да је претвори у завист. Жене су у стању да много воле саме себе, таква љубав изазива патњу и претвара се у мучење.

Владика Никодим Милаш каже: „Развађањем брака или употребљавајући израз Јеванђеља, растављањем мужа и жене, које бива услијед моралне или религиозне смрти, која наступи код супруга, не преступа се заповјест Јеванђеља, да човјек не раставља оно што је Бог саставио, нити то бива услијед чина Црквом признате законодавне власти, него се оно јавља само по себи, јер је порушена брачна веза, јер је нестало међу супружницима саме основе брака, јер се не може више постићи односна циљ брачне везе, једном ријечју, јер нема више брака“. Постоји само један законит разлог за развод, а по ријечима Св. Теофана Затворника, то је невјерство супружника. Свети Козма Етолски исто каже да супружници немају власт да се растављају и једино их смрт и блуд могу раздвојити.

Скоро сви црквеноправни писци слажу се са чињеницом да се брак завршава само смрћу физичком или духовном. Према томе, развод хришћанског брака представља заправо само констатацију духовне смрти. А како до те смрти долази многи се питају? Речено је да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: „Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу“ (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом. Сљедећи узрок представља одступање једног брачног друга од хришћанске вјере. Оба поменута узрока могу се подвести под оно што епископ Никодим Милаш назива престанком брака услед духовне смрти. Све остале узроке Црква је увела нешто касније, под утицајем грађанског законодавства. Али ни рађење о глави брачном другу као узрок за развод брака у духовном погледу није ништа мање страшан од претходних.

Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивно одређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање дјеце. Сем тога, Црква као узрок за развод брака признаје и злобно напуштање брачног друга. Брак се може развести и услед моралне покварености једног брачног друга. То је, на примјер, случај када неко намјерно и стално злоставља свог брачног друга, чинећи му заједнички живот потпуно неподношљивим. Сви поменути узроци подразумјевају постојање кривице једног брачног друга.

Свети Козма препоручује мужу да опрости прељубу ако ју је жена уз крајње смирење и покајање одмах сама признала; у супротном не. Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства. Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“. Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осјећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, дијелом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес емотивни, практични, материјални, а онда се једнострано или договором може раскинути.

На крају се са правом поставља питање ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обје стране? Је ли оправдано присиљавати некога да живи у заједници са особом коју не воли, према којој ништа не осјећа? Или чак са особом према којој осјећа потпуну одбојност? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова дјеца и њихови ближњи?

Шта дакле да се ради када дође до неслагања у браку? Св. Теофан Затворник каже да треба претрпјети, јер нама је дата свеопшта заповјест да носимо терет једни другима, тим прије то је дужност оних који су толико блиски као супружници. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење и захвалност за служење савјетује један светогорски старац. Искусни духовници обично кажу да се људи, који живе у браку, спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управо је трпљење и подношење свега својствено истинској љубави, како вели апостол Павле. Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуман Јован, препоручује једноставну молитву: „Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену) (име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“.

Наравно, овим захтјевима могу да одговоре само они који имају јаку вјеру. Намеће се један закључак  да је однос према браку и његовом разводу показатељ чврстине твоје вјере. Заједнички живот двоје људи изузетно ријетко може у дугом периоду да опстане као филмска идила. Црква на то подсјећа од првога дана заједничког живота: младенци на вјенчању добијају вијенце, што између осталог означава да се од њих тражи подвиг, а затим се у најсвечанијем дијелу обреда вјенчања пјева тропар: „Свети мученици, који сте славно страдали и вијенце добили“, јер хришћански брак подразумјева управо смирење, трпљење и ношење крста. Господ наш Исус Христос каже: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 16,24).

Зато у времену када се о браку обично говори са епитетом крста, а о разводу као о лаком и сретном рјешењу, требамо се вратити истини и проповиједати непрестано да брак није терет него благослов, није оков већ пут заједничког спасења. Криза институције брака није настала зато што је брак ослабио већ што је ослабила спремност многих на жртву, праштање и вјерност. Поучавајмо да се у брак не ступа са страхом или рачуницом него са вјером и љубављу јер гдје има искрене љубави и поштовања ту, уз Божији благослов, искушења постају степеница раста а не разлог за одустајање. Брак није савршенство без борбе већ заједнички пут ка савршенству. Ко у њега улази са одговорношћу и молитвом, неће остати без снаге. Зато је дужност Цркве Божије да увијек подсјећа и храбри своју светосавску дјецу да се не плаше заједничког живота него да граде на чврстим темељима вјере, стрпљења и љубави, брачну заједницу јер управо такви благословени бракови су свјетионици наде у времену брачне пометње.

протојереј-ставрофор Милош Зекановић

Извор: eparhijazt.com