Линк је копиран

Сунчаник инфо

01. 09. 2025.

Ко је Владан Перишић?

Протојереј-ставрофор др Владан Перишић, пензионисани професор  Православног богословског факултета Универзитета у Београду и још увек,  без обзира на статус пензионера, парох дубровачки у Епархији захумско херцеговачкој, јавио се у недељнику „Радар“ на Велику Госпојину 2025. године.  

У овом моменту се не зна се да ли је Перишић сам себе препоручио  „Радару“ за интервју или га је препоручио Митрополит диселдорфски и  немачки Григорије као стални сарадник „Радара“. Али, судећи по садржини  питања и дужини одговора има основа да познаваоци интервјуа као  новинарског формата лако могу закључити да је Перишић сам себи  постављао питања да би се кроз одговоре јавно обрушавао на Српску Православну Цркву, чији је још увек свештеник. 

Перишић се током претходне четири деценије није оглашавао о много  важнијим друштвеним питањима и проблемима од ових која су сада на  дневном реду у Србији. То није чинио док је живео у Београду, али се сада  јавља из Дубровника.  

Перишић се овако није оглашавао ни о Крајинама, „Бљеску“, „Олуји“,  Републици Српској, Косову и Метохији, Црној Гори и другим важним  питањима. То је све пролазило и, наравно, прошло поред њега као да се није  ни догодило.  

Перишић се, поводом актуелних догађаја у Србији, јавио преко  „Радара“. Јасно је зашто преко „Радара“. Али, многима није јасно зашто се  јавио сада, а још мање им је јасно где је до сада становала или, боље речено,  где се тако вешто скривала та толика „друштвено-политичка брига“  протојереја-ставрофора др Владана Перишића? 

Зашто Перишић, а не Григорије? 

Да се не иде около него да се одмах одгонетне зашто се, преко  „Радара“, јавио пензионисани свештеник Владан Перишић. Одговор је  једноставан! 

Црквено-судски поступак против свештеника Вукашина Милићевића  и Благоја Пантелића, двојице извођача прљавих, клеветничких и анти црквених радова, које су изводили у име и за рачун налогодавца у мантији  који живи у иностранству, изненадио је и обезнанио налогодавца и његове  јатаке.  

Милићевићева и Пантелићеве црквене кривице су јавно познате, неспорне и више пута поновљене, а црквене казне су прописане црквеним  правилима и оне морају да уследе у црквено-судским поступцима. 

Налогодавац и јатаци се нису надали да је дара превршила меру и да  се „препунила мјешина гријеха“, односно да је, да се послужимо спортско-новинарским жаргоном који брижљиво негује Митрополит Григорије у  својим јавним обраћањима, истекло регуларно време утакмице коју су  играли са лошим играчима које су убедили да су достојни Лиге шампиона,  а којима је једина улога била да распаљују мржњу на терену и да ломе ноге,  а, по могућности, и кичму противничкој страни – Српској Православној  Цркви и Патријарху српском Порфирију! 

Данима се по дубровачким плажама и ресторанима, уз морске  специјалитете и добро расхађану кутјевску грашевину, тражио одговор на  покренути црквено-судски поступак против Милићевића и Пантелића. Јер, налогодавац и јатаци знају да нешто мора да се јавно каже у одбрану  неодбрањивог и неодбрањивих како би, колико се може, умирили и  анестезирали та два жртвована човека које су годинама убеђивали да им  нико у Цркви ништа не може и да нема шанси да добију ни жути, а камоли  црвени картон.  

У дебелој дубровачкој хладовини, „на морскоме плавом жалу, гдје  ћарлија вјетрић мио“, налогодавац и јатаци су исправно проценили да  Митрополит Григорије не да не може него да не сме да устане у одбрану Милићевића и Пантелића и на тај начин се супротстави Цркви. Одлука је  пала за кафанским столом: Митрополит Григорије ће благо говорити о  неосуђивању, а пензионер-свештеник Владан Перишић ће брутално напасти  на Српску Цркву, што је и учинио у „Радару“. Сматрали су да ће тако  заменити тезе, из одбране прећи у напад, а два жртвована играча ће још неко  време држати у фикцији да и даље играју у Лиги шампиона! 

Од марксисте до свештеника 

Шира јавност готово и да и не зна ко је Владан Перишић. Истина, за  њега се зна у Српској Православној Цркви, захваљујући којој и у којој је,  кад није могао нигде другде, постао професор на факултету и свештеник.  Али, многи ни у Српској Православној Цркви не знају ко је, заправо, Владан  Перишић.  

Што би рекао Митрополит Григорије, зато је „јако важно и чудесно  битно“ да се наши читаоци прво боље упознају са свештеником Владаном  Перишићем, а потом и са критичким освртом на оно што је ових дана јавно  избљувао о Српској Православној Цркви, чији је, да поновимо, још увек  свештеник. 

На званичном сајту Епархије захумско-херцеговачке је, како се види,  објављена селективна биографија протојереја-ставрофора др Владана  Перишића, пароха дубровачког. Селективну биографију је, изгледа,  Перишић саставио. 

У првој реченици селективне биографија се налази лаж. Наиме,  написано је да је рођен 15. јануара 1956. године у Подгорици. Перишић,  наравно не својом кривицом, није рођен у Подгорици него у Титограду. 

Зашто је то Перишић слагао није на нама да одговарамо. Даље, наведена су  његова академска звања, године и место стицања. Има, наравно, важних  биографских података које Перишић, очевидно због неких разлога, није  навео. 

Перишић је бивши марксиста и да то упорно крије. Овај титоградски  марксистички изданак је докторирао код Мухамеда Туња Филиповића.  Иначе, ради неупућених, треба навести да је Туњо Филиповић био један од  водећих комуниста и марксиста у Босни и Херцеговини, а потом један од  водећих бошњачких националистичких идеолога.  

Марксиста и комуниста Туњо Филиповић, Перишићев ментор и  покровитељ, написао је више књига из марксизма или, како се то тада звало,  марксистичке филозофије, а тек после Брозове смрти је постао један од  критичара комунистичког режима. Иначе, Перишићев ментор је са Алијом  Изетбеговићем основао Странку демократске акције (СДА), а потом и  Муслиманску бошњачку организацију (МБО).  

Алија Изетбеговић је Перишићевог ментора поставио за амбасадора  у Швајцарској и Великој Британији. Да поменемо само нека од најважнијих  дела Перишићевог ментора Туња Филиповића: „Лењин – монографија  његове мисли“ (преведена је на седам језика), „Марксизам и сувремена  филозофија“, „Филозофске основе марксизма“, „Марксистичка теорија и  проблеми револуције“, „Сафет Крупић – марксистички филозоф, критичар  и естетичар“ итд. 

Имајући у виду напред наведено, право је и прво питање: како се Владан Перишић као Туњов докторанд, штићеник и марксистички ученик  увукао у црквену службу 1992. године као ђакон, 1994. године као  свештеник, а пре тога као асистент на Богословски факултет? Реч је о  класичном примеру прелетача у транзиционом периоду. 

Не зна се да ли је Перишић у Титограду био члан Савеза комуниста,  али се зна да је крштен у озбиљним годинама у манастиру Хиландару и да  се на крштењу изјаснио као национални Црногорац, читај Монтенегрин, о  чему постоји доказ у књизи крштених у том српском и светогорском  манастиру. 

И зато многи погрешно мисле да када Перишић у „Радару“ говори о српској нацији када говори о „нашој нацији“? Јер, српска и црногорска  нација, по његовим марксистичким учитељима и узорима, нису једна него  две нације.  

Пре ће бити да Перишић као припадник црногорске нације, када користи израз „наша нација“, заправо напада српску нацију. Да се разумемо,  Перишић није аутошовиниста и другосрбијанац, јер он није Србин. Он је  монтенегрин и монтенегрински шовиниста, али и јавни србомрзац, који  данас из Дубровника као православни свештеник и парох брутално кидише  на Српску Цркву и српски народ „аргументацијом“ цетињско-монтенегринских и хрватских усташа.

(Наставиће се) У.С.