Линк је копиран

Сунчаник инфо

28. 04. 2026.

ФАМОЗНО: МИТРОПОЛИТ ОВЧЕ И БОРЧЕ

И тако... У недељу увече око 21ч освану Дан осми, богоугодни подкаст - који за себе тврди да „нашу стварност тумачи из перспективе верности“ - у коме се као гост „пројавио“ Абу Ћирјак у својству теолога-атеисте и кухињског антрополога Срба свих и свуда.

Нисам погрешио кад сам јуче написао да би Ћирјаково гостовање могло означити почетак једног лепог пријатељства и узорне симфоније цркве и Ћирјака, што бар у смислу артикулисаности и граматичке коректности уопште не мора бити лоше ако узмемо у обзир да у редовном саставу СПЦ има митрополитичара који мисле слично као Ћирјак, само што неупредиво јуродивије и несувислије говоре.

Ћирјак је одмах на почетку говоранције скрушено признао да је атеист, али да држи да атеизам и (евентуална некрштеност) не би требало да буду разлог да се атеисти и „некрсти“ искључују из српског националног корпуса, са чиме сам сагласан, али нисам сигуран да у црквеном врху слично мисле, пре бих био сигуран да на Србе атеисте - укључујући и Абу Ћирјака - гледа као на смрдљив сир.

Али, али, али... Ћирјак се позиционирао као „корисни атеиста“, теолошка варијанта корисног идиота, следствено је у Дан осми добровољно приведен са само једним сеоскомакијавелистичким циљем: да богобојажљиво, кукавички не помињући имена, најоштрије „осуди“, испонапушава и раскринка апостате Милићевића и Пантелића и њиховог (наводног) гуруа, полуапостату диселдорфског Григорија. Изгледа да су у црквеном „тамо где треба“ доконали да су прекардашили са „излечењем“, па сад ваља „контролисати штету“. Наравно, гостопримства ради, Ћирјаку је дат простор за промиџбу његових сумашедних свештенополитичких идеја и да ин еxтенсо изложи своју теорију о трима врстама Срба - намерним, случајним и поносним - којима бих, кад смо већ код деоба, ја додао и четврту: Срби морони.

Ћирјак је у одређеном минуту Дана осмог изашао у православну јавност са поприличном новином у свом чемерном имагинаријуму, паничарском дубаром да поменути излученици раде на оснивању некакве „Српске демократске цркве“, што је, каже Абу, опасно по Овчу, Борчу и српство, али из неког мистериозног разлога није могуће. Абу је у праву: изгледа да није могуће. Моја, иначе, незнатност мисли да је штета што није могуће што „дисиденти“ - у које убрајам и своју незнатност, а којих је много више него што брат Ћирјак и Порфирије мисле - немају одважности да стисну муда и формирају, не „демократску“, поготово не „српску“, него Христову цркву Србије, са седиштем, рецимо, у Овчи или Борчи, чисто да угоди Ћирајку, да буде ближе српском народу, онакав какав јесте. На који, ако је веровати Ћирјаку, чак и један Ломпар гледа са висине, из западне перспективе, поприлично удаљене од перспективе мајчице Русије.

Шта рећи за крај? Чек да размислим. Имам идеју. Био би прави бинго да се Ћирјак окане атеизма, да се, ако није крштен, крсти, да по кратком поступку заврши Богословски факултет и да по још краћем поступку буде хиротонисан као митрополит Овче и Борче.

Аутор: Светислав Басара

Извор: kurir.rs