Линк је копиран

Сунчаник инфо

17. 10. 2025.

Достојевски о Европи и Русији (сличности са Србијом и Србима су запрепашћујуће)

"Европа је спремна да нас похвали, да нас и по глави помилује, али нас неће признати за своје, презираће нас и потајно и отворено.

Европљани ни по коју цену нису хтели да нас прихвате као своје, ни у ком случају и ни за какве жртве… и то тако траје до данас… И што год смо ми више, њима угађајући презирали нашу националност, утолико су они више презирали нас. Ми смо пузили пред њима, ми смо скрушено исповедали пред њима наша „европска“ убеђења и наша гледишта, али они су нас гледали с висине, с подсмехом… Но, ми се никако не можемо одрећи Европе. Европа је нама друга отаџбина – ја први то страсно исповедам, и увек сам то исповедао… Шта учинити, дакле? Прво и пре свега, треба постати Рус… Постати Рус то значи престати с презирањем свог народа. И чим Европљанин буде приметио да ми ценимо свој народ и своју националност, он ће одмах почети да нас цени. (Дневник писца 1877-1881, стр. 27)

Пред европским ауторитетима, Рус се као што је познато, са задовољством и журно клања чак не размишљајући много; посебно у таквим случајевима он се не упушта у размишљања. (Дневник писца 1873, стр. 137)

А није ли и “најблаженији папа, намесник Божји непогрешиви, на земљи” полазећи Богу на истину за време својих последњих земаљских дана, пожелео победу Турака, гонитеља хришћанства, над Русима који су устали у име Христа и у одбрану хришћанства само због тога што су према његовом непогрешивом закључку Турци ипак бољи од јеретика Руса који не признају папу? (Дневник писца 1877-1881, стр. 150)

Све то опомиње на нашу, може бити још дугу, усамљеност у породици европских народа, на оне грешке Европљана у проценама о Русији које ће потрајати још у будућности, то говори о њиховој очитој склоности да о нама суде по оном лошем, па можда објашњава ону упорну, општу, на некаквом гадном и снажно непосредном осећању засновану мржњу коју Европљани гаје према нама, то објашњава и ону одвратност њихову према нама као према нечему гадном, па чак и онај некакав сујеверни њихов страх пред нама, па и сам онај – вечни, давнашњи, стари приговор њихов упућен нама: да ми, наводно, нисмо уопште Европљани… Ми се, разуме се, љутимо, и из све снаге се упињемо да докажемо да смо Европљани… (Дневник писца 1873, стр. 81)

Но због чега бисмо и тражили некакво поверење Европе? Зар је Европа некада гледала на Русе с поверењем, зар она уопште може да гледа на нас с поверењем и без мржње? (Дневник писца 1876, стр. 198)

Закључак је: Рус, када заиста постане Европљанин, не може да не буде у исто време и природни непријатељ Русије. (Дневник писца 1876, стр. 204)

Ми смо се учили да волимо Французе, Немце и све друге, као да су сви они наша браћа, неводећи нимало рачуна што нам они уопште нису браћа, што нас нису никада волели нити имају намеру да нас и убудуће воле. У томе се састојала наша реформа, цело Петрово дело… (Дневник писца 1876, стр. 208)

За Европу, Русија је – неспоразум, недоумица, и свака њена активност је недоумица, и тако ће бити до самог краја". (Дневник писца 1876, стр. 270)