Линк је копиран

Сунчаник инфо

16. 07. 2026.

Човек коме је један поглед старца Пајсија променио живот

Признаћу нешто што вероватно не очекујете – никада нисам био велики љубитељ ходочашћа. Ја сам верник, али више волим да се помолим у својој соби него да трошим време и новац, и ломим ноге по разним путовањима. Али, пре неколико година пријатељ ме је наговорио на некакво ходочашће, па сам се нашао у Грчкој.

Док су други са одушевљењем обилазили светиње, ја сам време прекраћивао у малој црквеној продавници једног грчког градића.

И какво је то мучење – стајати окружен полицама пуним књига које не можеш да читаш. Узмеш једну, прелисташ неколико страна, вратиш је. Онда узмеш другу, надајући се да ћеш бар нешто разумети, али све је поново исписано словима која ти ништа не говоре. После десете схватиш да ти ништа друго не преостаје него да чекаш да остали заврше обилазак.

Ето, таквим сам се префињеним самомучењем бавио, када се отворише врата радње. Огласило се и мало звонце изнад њих, а унутра ушао један Грк који је, како се испоставило, добро познавао власника. Мој водич, монах Серафим, представио ме је као ходочасника из Русије. Грк се срдачно насмешио, стегао ми руку, рекао неколико речи на свом језику, затим попричао са власником радње и кренуо даље.

– Знаш ко је то био? – загонетно је почео отац Серафим, иако је од раније знао одговор.

– Не. Ко је то?

– То је човек кога је старац Пајсије обратио једним погледом.

Чудио сам се.

– Једним погледом? Како?…

– Па ево… Човек је живео немарно, био је православан тек тако – „по крштењу“, скитао је, пио, правио глупости и било га је баш брига за све. Жена је и плакала и претила, и молила га да се замисли због деце – ништа није помагало. Човек је пропадао.

Након још једне пијанке почела је да га моли да оде са ходочасницима на Свету Гору. А од нашег градића Света Гора уопште није далеко – 80 километара, не више. И тај човек је некако, преко срца, пре „да би се жена смирила“ него због покајања, кренуо на тај пут. Касније ми је причао:

„И ето, шетам ја по Светој Гори као мува без главе, тешког срца, несхватљиво љут, све ми је досадно, тегобно, неподношљиво, немам снаге. Само размишљам како да се што пре заврши ово „мучење“. Ни манастири, ни црквене службе ме не дотичу. И ето, већ пред сам повратак на пристаниште, одједном је нашим поклоницима дошло у главу да посете „још некаквог“ старца Пајсија.

Скоро да нисам умро од досаде, али шта да радиш – попео сам се заједно са свима козјом стазом у неку удаљену келију, проклињући дан када сам се решио на овај кулук. Дошли смо до убоге колибе, изашао је старчић – монах: сед, смирен, одевен једноставно, да не кажем отрцано, а ови су га окружили радосно, галаме, нешто питају, а ја размишљам: „Па добро, ето причајте себи за здравље, а ја ћу стајати ту са стране, запалићу коју.“

И заиста, узео сам цигару, запалио са задовољством и чекао када ће се ова побожна „манифестација“ завршити па да могу мирно да идем кући.

Али, у неком тренутку је отац Пајсије заборавио на све, подигао поглед и погледао ме право у очи…

Са таквим болом, са таквом неограниченом, најдубљом љубави ме је гледао, да сам ја одједном, разумеш, потпуно јасно, схватио какав сам ја шљам!

Као да сам видео живог Христа и схватио да ме се Он увек сећао… и чекао… И тако ми је постало горко за све што сам радио у свом развратном животу – речима се не може објаснити!… Као да се нешто преломило у срцу…

Након три сата смо пловили бродом ка Уранополису и свега сам се сећао, размишљао… нисам могао да не мислим о ономе што се догодило.

Због само једног жалим и жалићу увек – што нисам тада решио да одем до старца, нисам узео благослов од њега… а више га никада нисам видео. Али више нисам могао да живим као раније после таквог погледа…

Схваташ – вратили смо се кући и ту су сви другови, и привлачна места и другарице… а све ми је постало одвратно. Почео сам више пажње да обраћам на породицу, децу… у храм да одлазим, истински сам се исповедио, по први пут поштено за неколико година…“

Ето, тако је цео његов живот преокренуо једним погледом Свети старц Пајсије! Царство му Небеско! Пред његовом фотографијом се кући као пред иконом молим и верујем да се он заиста моли за нас немарне пред Богом.

Приредила редакција сајта Пријатељ Божији

Извор:kompasinfo.rs