Линк је копиран

Сунчаник инфо

24. 02. 2026.

200 година Матице српске, 200 година Милетића српског, 200 година напада на митрополита Иринеја српског

Ове године навршава се 200 година од оснивања Матице српске и 200 година од рођења Милетића српског. Та два јубилеја нису само календарски датуми. Они представљају вертикалу српске духовне и националне самосвести. Матица српска као културна утврда, Милетић као политички борац за српска права то су темељи српске модерне. И управо у години таквих јубилеја сведочимо нападима на митрополита Иринеја српског архијереја који оличава управо ту исту вертикалу. И не може се отети утиску да су ти напади толико интензивни, континуирани и жестоки да као да трају вековима као да је реч о 200 година истог испитивања српске духовне стабилности и националне непоколебљивисти. Поводом критика упућених на рачун митрополита Иринеја српског и бачког поставља се суштинско питање шта је улога једног архијереја у тренуцима друштвених, државних и националних потреса? Да ли је он позван да ћути, да буде бљутав посматрач, или да као одговоран пастир проговори онда када процени да су угожени јединство народа и стабилност државе? Свето Писмо не оставља простор за неутралност онда када је угрожен поредак заједнице. Апостол Павле у Посланици Римљанима јасно каже „Свака душа да се покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога“ (Рим 13,1). Ово није позив на безусловну сервилност, већ на разумевање да поредак, чак и несавршен, представља одбрану од хаоса. Христос сам не позива на револуционарни преврат, већ каже „Подајте цару царево, а Богу Божје“ (Мт 22,21). Историјски гледано, Црква никада није благосиљала анархију као пут спасења народа. Оптужба да је митрополит Иринеј „преузео наратив режима“ игнорише једну чињеницу архијереј говори из перспективе очувања јединства и спречавања друштвене дестабилизације.

Свети Јован Златоусти учи „Боље је поднети неправду него произвести смутњу која рађа већу неправду.“ Када владика говори о спољним утицајима или о могућем насиљу, он не износи суд о свим протестантима као појединцима, већ процењује динамику догађаја и последице по државу и народ. Српска историја није апстрактан простор. Она је испуњена искуством страдања у временима када је национално јединство било нарушено. Матица српска основана је ради очувања идентитета. Светозар Милетић је посветио живот да политички артикулише то очување. Митрополит Иринеј Буловић данас стоји у тој истој духовној линији очување поретка, очување идентитета и очување саборности. И није случајно што је управо придев „србски“ често предмет подсмеха, релативизације, па и агресије. Као да смета управо то што је Матица српска и што је Милетић српски и што је Иринеј српски. Историја нас учи да када Срби забораве себе, други им одређују судбину. Свети Николај Жички писао је „Кад се Срби међу собом заваде, други пожњу њихову њиву.“ Вожд Ђорђе Стратимировић питао је „Зар су нам срца тако покварена, да нису кадра узвишена чуства гајити? Јесу ли нам мишице малаксале? Да ли су нам оштри мачеви зарђали? Зар нисмо ми унуци косовских јунака?” Ово није позив на рат. Ово је позив на достојанство! А у последњих 200 година ниједна власт у Новом Саду није имала толико достојанства и образа да рођеном новосађанину и трећем српском Вожду Ђорђу Стратимировићу додели улицу са његовим именом и споменик на неком централном тргу, а баш је он оснивач Српске Војводине из 1848. Зато не треба да нас чуде проклетства која су сустигла Нови Сад кад се најзаслужнијим њеним синовима опредељује заборав и мемла искључиво зато што су били поносно клерикални Срби и нису по вољи Маркса и Енгелса и њихових идеолошких потомака са политичким карактером презерватива, који у континуитету владају 200 година кроз класичне и тамне кородоре моћи Новог Сада. Из те перспективе, упозорење на могућност сукоба није политичка пропаганда, већ пастирска опомена. Платон у „Држави“ упозорава да демократија без мере лако прелази у анархију, а анархија у тиранију. Аристотел је још јаснији и каже “стабилност полиса је услов опстанка врлине.” Чак и модерна политичка мисао, укључујући Хобса, полази од страха од хаоса као највећег зла. Из те перспективе, тврдња да је процена о могућој „обојености“ или спољном утицају неодговорна подразумева да пастир нема право на опрез. Али пастир који ћути пред могућим раздором одговара пред Богом. Црква није опозиција, али није ни продужена рука државе. Она је морални коректив и чувар идентитета. Када архијереј говори о војној неутралности, суверенитету и геополитичком опрезу, он се креће у домену традиционалне црквене социјалне мисли очувања народа, идентитета и мира. Идеја да духовник мора да подржи сваку побуну да би био „на страни слободе“ теолошки је неутемељена. Христос није дошао да руши Рим империју силом, већ да преображава човека изнутра. Слобода без одговорности прераста у хаос. Правда без поретка постаје освета. Револуција без духовног преображаја завршава у новој неправди. Митрополит Иринеј можда није рекао оно што су неки желели да чују. Али то није доказ његове политичке инструментализације, већ доследности у ставу да је јединство народа и мир изнад идеолошких подела. Свето Писмо каже „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5,9). У времену подела, говорити о опасности од раскола није пропаганда, већ пастирска одговорност. Напад на митрополита бачког Иринеја није тек полемика са једним интервјуом. То је покушај дисциплиновања СПЦ и захтев да она говори само оно што одређени политички кругови желе да чују. Апостол Павле недвосмислено пише „Све нека буде благообразно и по реду“ (1 Кор 14,40). Ред није идеолошка категорија. Он је онтолошка потреба заједнице. Тамо где се руши поредак, први страдају најслабији. Митрополит Иринеј није рекао да сваки протестант има злу намеру. Он је рекао да динамика догађаја има обрисе пројекта који може измаћи контроли и угрозити друштвено јединство. Историја нас учи да народи најтеже страдају када поверују да је унутрашњи раскол пут ка праведности. Свети Јован Златоусти упозорава „Ништа тако не гневи Бога као раздори у Цркви и народу.“ Свети Василије Велики пише да је „мира вреднија и најмања неправда него најправеднији грађански рат“. Можемо расправљати о политичким оценама. Али није допустиво да се архијереју одузме право на процену ако она није по вољи одређеног идеолошког круга. Данас се од СПЦ тражи да буде или револуционарна или немоћна. Митрополит Иринеј је подсетио да она треба да буде одговорна! А то је у временима турбуленција најнепопуларнија, али и најчаснија позиција. Изјава митрополита Иринеја бачког о карактеру друштвених немира треба се посматрати у светлу православне еклисиологије, а не дневне политике.

Свети Игњатије Богоносац учи „Где је епископ, тамо је Црква.“ Епископ није аналитичар, већ гарант саборности. Његова прва брига није политички успех било које стране, већ очување јединства.

Свети Кипријан Картагински наглашава „Не може имати Бога за Оца онај ко нема Цркву за Мајку.“ А раскол било црквени било друштвени увек почиње прекидањем поверења у структуру заједнице и поретка. У православној традицији то се тумачи не као апсолутизација власти, већ као признавање неопходности поретка. Свети Максим Исповедник развија мисао да је космос сам по себи уређен хијерархијски. Разарање поретка представља разарање хармоније створеног света. Дакле, упозорење на могућу дестабилизацију није политичка подршка, већ метафизичка опомена. Православна теологија историјски није неговала теологију револуције. Свети Николај Жички истиче да „морална обнова претходи друштвеној промени“. Без духовне катарзе, револуција производи нову неправду. Хришћанска слобода није анархија. Она је слобода у истини. Православна симфонија није слепа послушност, али није ни конфронтација по сваку цену. А митрополит и архиепископ српски Стефан Стратимировић оставио је сведочанство о српском историјском ослонцу ''Нема под небом народа, који би имао толику љубав и наклоност према Русима и руским владаоцима, као Срби што су. Једни језиком, благочашћем, подједнаки Словени! Простота њихова простоти руској је подобна; на све стране, осим Русије, признати, они, поред све удаљености, једину наду на Русију имају. Нема ли начина и зар нема места, да се владалац, Русије очински постара, да се овај добри словенски народ, који Русију и Русе увек воле, изведе у политичко биће, а с временом и у жељено политичко савезништво?'' Овај цитат показује да је брига за народ и државност увек била део архијерејске одговорности. Свети Фотије Велики говори о сарадњи „ради мира у народу“. Црква има право да изрази забринутост када процени да су јединство и стабилност угрожени. Јеванђеље по Матеју 5,9 „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.“ Миротворство не значи ћутање, већ спречавање ескалације. Митрополитова оцена се може оспоравати, али његово право да као архијереј упозори на опасност не може!

Аутор: Александар Ђурђев