Линк је копиран

Сунчаник инфо

28. 03. 2024.

Узнемиреност родитеља због отворене дискриминације коју намеће нацрт новог закона против насиља

Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини:

Јесмо ли род ил’ помози Бог?

У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења.

Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”.

Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности.

Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето.

Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем!

Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно.

Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи.

Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица?

Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења.

Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин.

Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они.

Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам.

Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња.

Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив.

Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог.

Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце

Извор: roditeljizapravadjece.org

Насловна фотографија:  Sandy Millar/Unsplash