Линк је копиран

Стеван Јовановић

27. 03. 2024.

Синодикон и Раселов парадокс: Сведочанство о злурадости и рушилачким намерама према Српској Цркви

Последњи у низу напада на Патријарха, онај који се тиче накјучерашњег читања Синодикона, још једно је сведочанство о злонамерности и злурадости оних који стварају такве вести и шире их. Заједничке су им рушилачке намере према Цркви, а суштински их повезује исти налогодавац. Наравно, има и оних који су поменутим стварима збуњени, који са неповерењем посматрају ова дешавања, не успевајући са сигурношћу да разлуче истину од лажи.

У последњем нападу, појавио се снимак на којем се приказује како Патријарх и народ наводно анатемишу исту ону веру коју су заједно исповедили пре само пола сата, пре почетка канона Евхаристије, у Символу вере; тј. да Црква анатемише саму себе. Пажљива анализа изречених анатема јасно показује да ни до каквог скандала није дошло, него да се и то као и све друго шта људи кажу или ураде може тумачити и доживети на погрешан начин и злоупотребити.

Сваком истинољубивом човеку је очигледно јасно да је немогуће да Црква анатемише саму себе. Овај парадокс се јасан и деци, а најчешће се приказује као тврдња једног Кинеза да сви Кинези лажу. Она не може бити истинита, јер би у том случају морала бити лажна. Поменути парадокс је познат и као Раселов парадокс, јер је њиме овај Британски философ обесхрабрио чувеног логичара и философа Готлоба Фрегеа да доврши свој magnum opus – Grundgesetze der Arithmetic.

Међутим, за секту артемијеваца, и за друге злонамерне организоване групе на друштвеним мрежама, аспурд представља сушту истину, крунски доказ! Њима ни на крај памети не пада нека друга могућност: злонамерне монтаже снимка, грешке у протоколу, или нешто треће. Не, од свих могућности, од којих су неке више а неке мање вероватне, они сходно мржњи и злурадости која им је дубоко у непокајаним и непокорним срцима, верују у једину могућност које је заправо немогућа, контрадикторна и апсурдна.

Тиме се, заправо, открива једина истина у вези са последњом лажи коју изричу на Патријарха и Цркву – о када би Господ дао да се покају, те да им буде и задња! Откривају се њихов помисли срца. То су оне дубине у човеку којима свако од нас боји, види и тумачи свет око себе:

„Чистима је све чисто, нечистима и невернима ништа није чисто, него су њихов ум и савест нечисти. Говоре да познају Бога, а делима га се одричу; јер су одвратни и непокорни, неспособни ни за једно добро дело“ (1. Титу 1:15-16). Амин.

⁠Насловна фотографија: СПЦ