Линк је копиран

Сунчаник инфо

09. 01. 2026.

Антологијска беседа владике шабачког Јеротеја на обележавању 110. годишњице славне Мојковачке битке

Славна Мојковачка битка у Првом светском рату, која је јединствена у историји ратовања по блиставој и задивљујућој победи, вођена је од 6. јануара до 8. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко делова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф.

Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС.

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска приметила да српска војска има намеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења стекла велику предност.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни дeо аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дeо нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмерених ка Ловћену.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен.

Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустроугарска војска спречена да пресече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крфу. Нажалост, убрзо је дошло да розоружавања црногорске војске, чију је одлуку донела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Опорављена и наоружана, српска војска у септембру 1918. године пробија Солунски фронт и креће у ослобођење Србије и Црне Горе. Због овога се често каже „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, у четвртак 8. јануара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Јеротеј служили су Свети Архијерејску Литургију у храму Рождества Христовог, у Мојковцу.

Епископи су након Свете Литургије посетили споменик Мојковачким јунацима, а беседу коју је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Јеротеј произнео том приликом доносимо у целости:

Христос се роди!

Високопреосвећени владико, часни оци, драга браћо и сестре,

Доносим вам поздраве и братску љубав народа Мачве, Поцерине, Посавотамнаве, Подриња, Јадра, Рађевине и Азбуковице. И тамо и овде је ових дана исто расположење у народу, онакво какво је владика Његош описао речима игумана Стефана, у најлепшој сцени у историји српске књижевности, прослави Божића на Цетињу.

Ја, пак, овом приликом осећам потребу да Вама господине Методије, Високопреосвећени Митрополите будимљанско-никшићки, изразим велику захвалност што сте ме позвали да са честитим и јуначким народом Мојковца и Брда будем овде и на данашњи дан, да поделимо двоструку радост. Радујемо се ми православни Срби, заједно са братским православним народима, јер прослављамо догађај који се умом не може разумети, него само вером и срцем, Рођење Сина Божјег – Господа нашег Исуса Христа. И друга прослава је везана за догађај који, верујем, нико, осим оних који Рођење Христово славе и доживљавају као и ми, не може да разуме и да доживи. А то је догађај у коме су се апсолутно и целосно оствариле Христове речи да „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје.“ Ја лично, пак, имам посебан разлог, и због тога осећам посебну радост што сам по први пут у дивном планинском градићу Мојковцу, са Вама драги у Христу брате владико  Методије и са вама народе Божји, српски и православни. Наиме, двојица мојих прадедова, трговаца и домаћина из питоме Мачве, борили су се у војсци Краљевине Србије. И они су били у оним непрегледним, страдалним колонама које су се повлачиле пред непријатељем. И ту двојицу мојих прадедова, Николу и Илију, је херојска Санџачка војска сердара Јанка Вукотића, као и хиљаде других, спасла од непријатељске потере, па су се и они домогли албанских врлети, а потом и васкрсења српске војске, славне победе и тада и сада толико жељеног уједињења. Ето, тако и ја данас сведочим оне речи Његошеве да васкрсења не бива без смрти, или примењене на Мојковачку битку од стране кћери сердар Јанка Вукотића, племените хероине Василије: „Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану.“ 

Ових дана сам, браћо и сестре, прочитао неколико чланака о сердар Јанку и о току саме битке. Вама то не треба препричавати, и ове планине памте и поносе се јунаштвом Црногораца, а камо ли ви, њихови наследници. Ја само могу да кажем да су ми сузе на очи ударалеи силан ме понос обузимао када сам читао о подвизима  Санџачке  војске, затим имена српскихплемена, војних јединица и овдашњих крајева: Колашинска бригада, Доњоморачки батаљон, Ускочки батаљон, регрутски батаљони из Дробњачко-ускочке бригаде, Ровачки батаљон, регрутски батаљон, од младића старих од 18 до 21 године. Шта рећи а не поносити се тим јунацима, шта рећи а да вам није срце пуно, јер

„Крст носити нама је суђено, страшне борбе с'својим и с' туђином. Тежак в'јенац, ал' је воће слатко. Васкресења не бива без смрти.“

Имају Грци славне Термопиле, али ми Срби, имамо неколико таквих бојева, саможртвених, за крст часни и слободу златну. Ми у шабачком крају, у Епархији шабачкој имамо бој на Чокешини, код истоименог манастира, где су се браћа Недићи и њихова 303 устаника супроставили десетоструко већој турској војсци, и славно изгинули. Мојковац и Чокешина, отуда нису само места на географској карти; него постоје у свести и у савести нашег народа, места где се историја претворила у жртву, а жртва у завет.

Посебни значај Мојковачкој бици даје чињеница да се њена одсудна борба водила на Бадњи дан и на сам Божић. Док је православни свет прослављао Рођење Богомладенца, Кнеза мира, мојковачки јунаци су, у смрзнутим рововима, држећи пушку у руци и молитву у срцу, сведочили да се истински мир рађа кроз жртву, а да се живот чува полагањем сопственог живота за другога. Тако је Витлејемска пештера добила свој одраз у крвавом мојковачком снегу, бадњаци су постали знамење крста а празник љубави био је осведочен делом, а не само речју.

У срцу Мојковачке битке није била, пре свега, пушка, ни топ, ни ров, него љубав. Љубав према Богу, љубав према ближњем, љубав према роду и отаџбини. То је љубав која има облик Крста. Као што је Христос, још као новорођенче у Витлејему, унапред прихватио пут Голготе, тако су и мојковачки јунаци, на празник Христовог Рођења, прихватили могућност сопствене смрти да би други живели. Због тога Мојковац није само историјски догађај, него богословље у пракси – жива проповед Јеванђеља, исписана крвљу, знојем и сузама.

Мојковачка битка је, исто тако, јасно и недвосмислено наставак и испуњење Косовског завета. Оно што је започето на Косову пољу, као избор Царства небескога, настављено је на Мојковцу као избор жртве ради брата. Косово нас је научило шта значи бити веран Богу и истини, а Мојковац нас је научио шта значи бити веран брату. Зато су Косово и Мојковац две странице исте књиге и два откуцаја истог срца.

У том светлу, Мојковачка битка је најлепши и најчистији пример јединства Црне Горе и Србије – не као политичког пројекта, него, пре свега, као органске, духовне и историјске стварности. То су две гране једног истог стабла, напојене истим кореном: Светим Савом, Косовским заветом и православном вером. Један те исти народ, српски и православни, стајао је тада један уз другога, не питајући ко је одакле, него ко је коме брат.

Мојковац зато изражава једину пуну и праву истину о томе шта је Црна Гора Србији и шта је Србија Црној Гори. Сва каснија једнострана тумачења, настала из острашћености или недобре намере, нису ништа друго до фалсификовање историјске истине и покушај да се унесе смутња међу браћом. А знамо да смутња никада не долази од Бога, него од онога који се радује раздељености и мржњи.

Понављам, долазим данас међу вас из краја који је релативно удаљен, али је духовно веома близак овим гордим планинама. То су крајеви који су у Првом светском рату такође натопљени крвљу и сузама, о чему сведоче бројна ратишта и стратишта, од легендарних битака на Церу, Мачковом камену и Гучеву; до разореног Шапца, попаљених села, оскрнављених храмова и зверски уморених недужних цивила. И синови тог краја, као и мојковачки јунаци, борили су се у том Великом и страшном рату за исту светињу – за крст часни и слободу златну, носећи у срцу исту веру и исти завет.

Зато данас, као њихов потомак, али и као архипастир потомака других јунака Дринске дивизије, желим да искажем дубоку и искрену захвалност синовима и кћерима српске Спарте – Црне Горе. Особито потомцима мојковачких јунака, чији су дедови и прадедови, својом борбом и жртвом, спасли животе своје браће из Србије и тиме омогућили да се остваре све касније, славом овенчане победе српске војске, све до коначног ослобођења и уједињења.

Нека Господ упокоји душе свих мојковачких јунака и свих страдалника Великог рата, а нама, данас, подари мудрост да будемо достојни њихове жртве. И нека нас Мојковац увек подсећа да смо једно у Христу, један народ са једним заветом, позвани не на деобе, него на братску љубав и заједничко сведочење истине. Амин. Боже дај!

Христос се роди!

Извори: iskra.co и Епархија будимљанско-никшићка.